Prepiska dva pisca, svakog sa svog kraja civilizacijske drame svoje dve zemlje i umorne Evrope u celini, susreće se na graničnom prelazu Bajakovo – Batrovci. Na mestu gde se smisao dopunjuje u misli sagovornika a države razdvajaju, ostaje samo razum hrabrog pojedinca, prepunjen intelektualnom sumnjom, preciznim iskazom i pravim imenovanjem ljudi i pojava.
Danilo Kiš je govorio da je „intervju esej u dva glasa“, a sličnu analogiju možemo primeniti i na ovu prepisku. Glasno postavljena pitanja i traženje odgovora prepuni su skepse prema iskustvu i neposrednoj stvarnosti. Esej u dva smera govori o granicama egzistencije i svim rukavcima balkanskih (evropskih i svetskih) apsurda: nema kraja, jer se sve već desilo, sve bitke su dobijene i izgubljene u prošlosti. Samo retki poput Jergovića i Basare to vide – klice novih istorijskih dubioza i proces sunovrata smisla.
Jergovićev stvaralački rukopis na stranicama hrvatskog Jutarnjeg lista jeste svojevrsna strast čitanja različitih umetničkih rukopisa-tekstova svojstvena samo njemu na prostorima bivših jugoslovenskih kultura.
I po tome je svojevrsni novi vinaverovski duh-projekat, jer Jergovićevo pisanje o različitim tipovima umetnosti podseća na Vinaverovo čudesno „Beogradsko ogledalo“. Dakle, Jergović je novi južnoslovenski vinaverovski duh, čiji esejistički rukopis ima onu živost i dinamiku koja se na ovim prostorima ne može, niti sme zanemariti...
Autobus za Vavilon je zasigurno najuzbudljivija slika onog najvrednijeg stvaranog u proteklih nekoliko godina.
