FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

„Ovaj je poetski roman zapravo intelektualno-emotivni krik jedne izneverene generacije! Ovo je lirska priča koju smo pro(e)živeli: sankcije, izbeglištvo, bombardovanje…, i neki vrli novi svet u kojem smo se pogubili… Ovo je priča o nama i našim precima; o živima i umrlima; o porazima koji su proglašeni pobedama; o onome što je bolelo i što je razaralo, i nije prestalo. Samo smo naučeni da živimo sa amputiranim delom sebe. … Reč je o modernom romanu-poemi, ispisanom u slobodnom stihu, koji prati tok svesti lirskog subjekta: junaka i svedoka priče koju je živeo. Moćni spregovi reči, raskošne pesničke slike, redovi i međuredovi, otkrivaju snažnu poetsku imaginaciju i oblikuju jedno dirljivo, poetski zrelo lucidno štivo koje treba udahnuti!“ – Marija Vulović, pesnikinja

“Pesnici su čuđenje u svetu”, što kaže Branko Šimić, pa stoga naš autor ima sebi svojstven izraz ili stil u prikazu u strofama. On unutrašnjim doživljajem u nekim strofama metaforama i metonimijom dočarava svet koji vidi i koji zapaža, na svoj čudestan način.; Lenjo promiču sati/tromo se vuče dan/nepomičnost obavija/senke se prikradaju/pogled bludi po zidovima/a ono neizrečeno, lebdi između nas…

Nije lako čitati iz dubine duše svaku nastalu reč, ali pesnikove ljubavne strofe očaraće nove čitaoce i stvaraoce književnosti. Iz tog čuvenog plavog kruga rastu novi stvaraoci koji će obasjati ovaj tmuran svet. Na granici smo svetionika i sumraka, iz koga blešte pesničke reči obasute toplinom zvezda repatica. Smrt koju ljubi je samo početak novog stvaranja i radovanja. Iznedren trenutak pesničke slabosti i naših upoznavanja muka u budućnosti…