FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Po čemu su prepoznatljive Radulovićeve pesničke knjige?Njihova glavna osobina je traganje za načinom na koji će izraziti jedno od osnovnih iskustava za koje je čovek sposoban - religiozno iskustvo. Konkretnije, to je iskustvo zasnovano na hrišćanskom pogledu na svet, odnosno, na učenjima hrišćanskih bogotražitelja. Kao što je već istaknuto, Radulovićevo polazište je uvid u ontološku i epohalnu bolest savremenog čoveka - zaborav transcendencije i napuštanje područja svetog. Nevolja savremenog čoveka nije samo u tome što je zaboravio onostranost, kao svoje utočište, nego što je hteo da je zaboravi, prigrlivši zlatno tele savremenog konzumerističkog hedonizma, koji svet vidi kao površinu za igru isfabrikovanih potreba i sredstava, za njihovo brzo i lako zadovoljenje. Snovi o individualnoj i kolektivnoj emancipaciji su se, u svesti savremenog čoveka, pretvorili u isključivi zahtev za stvarnošću ovoga sveta, za delovanjem, zadovoljstvom i uspehom. Za neku drugu, slojevitiju, reljefniju i dublju stvarnost taj čovek više nema ni volje, niti merila. On ne zna i ponosi se svojim neznanjem, zaboravio je da oseća i hvali se vlastitom ravnodušnošću, on, konačno, svoju veru usmerava ka idolima koje mu isporučuju savremeni masovni mediji - iz oblasti sporta, politike ili popularnih sadržaja koji liče na umetnost. Radulovićevo pesništvo negira tu samosputanost savremenog čoveka i otvara se iskustvima višeg reda. Ali, isto tako, to pesništvo zna i za stramputice i uske staze na koje nailaze oni koji krenu putem obnove osnovnih religioznih odnosa. Kao i to da je na ovom putu najbolje krenuti najužom i najstrmijom stazom i da je zavejan put, zapravo, kraći od onoga koji ima ravnu putanju.

„Pesnički neokonzervativizam Selimira Radulovića je prirodna, samorazumljiva datost: njegova pesnička reč odjekuje, danas, na početku XXI veka, s istom merom smirenosti i usmerenosti ka perspektivama večnosti, kao što je to bio slučaj s arhajskim oblicima pevanja i mišljenja. Ako neko misli da ovakav pesnički oblik nije usklađen s duhom vremena, onda moramo reći: ovom nesrećnom vremenu velikog tehnološkog napretka i strasnog usmerenja ka apokaliptičkim ishodima ovoga sveta, preko su potrebni upravo pesnici koji će, na različite načine, pevati iz smirenosti uma, iz večnosti bivanja i iz arhaičke nadahnutosti Svetim Trojstvom.

Saglasno tome, pesnički neokonzervativizam je nužan, meleman i blagotvoran kao alternativa lakomislenosti postmoderniteta, prevarnosti čulnoga sveta, zavodljivoj igrivosti kapitalističke liberalne ekonomije, ali i kao obnovljena potvrda nužnosti svedočenja o Živom Bogu, u živim dušama ljudi. U takvom poetičkom stavu, u takvoj argumentaciji, u takvom pesništvu, koje nastaje opredeljenjem za arhajsku duhovnu, religijsku stvarnost, koja mnogima izgleda potpuno nestvarna, u vremenu materijalističkog, tržišnog, marketinškog sjaja, u svemu tome, prepoznajemo stav da se pesmom mora odlučno nastupiti protiv nepesničke stvarnosti, odnosno, protiv prozaične i konzumerističke svakodnevice postmodernog doba. Tu negde nalazim jake razloge zbog kojih mi se misija Selimira Radulovića čini važnom i dragocenom u vremenu u kojem živimo. Njegovo pesništvo je najizrazitiji primer pastirski čistog, hrišćanskog pevanja, zasnovanog na utvrđivanju pojma svetosti u ljudskom životu, na obnovi, ponavljam, uvek žive ikone Živoga Boga u živoj čovekovoj duši.– Ivan Negrišorac

Pesnik Selimir Radulović iskazuje apsolutno poverenje u biblijsku svetu priču. On i ne pomišlja, i ne pokušava da svojim stihovima, i u njima, kaže nešto drugo i drugačije. On je, u estetskoj transformaciji biblijskog sadržaja i hrišćanskih vrednosti, potpuno ortodoksan, i svim srcem nastoji da bude takav. To je magistralna linija pevanja knjige Dah male molitve.

Na pitanje: ko je monah? klasični odgovor najboljih među monasima glasi: monah je onaj ko je od svih odvojen, a sa svima sjedinjen. Ovo znači: odvojen je fizički, zbog čega se i zove monah, što će reći usamljenik, ali je sa svima sjedinjen duhovno, kroz ljubav i molitvu. On maksimalno, ponekad i natčovečanskim podvigom, smirava sebe, teži da proživi svoj vek na zemlji neprimećen i nepoznat, da bude nevidljiv za ljude. To i biva darovano najsmirenijima i najčistijima među njima, te neki od njih – njih sedmorica ili, po drugoj verziji, dvanestorica – i postaju nevidljivi za ljude, osim kada to Bog hoće, iako se na njihovoj molitvi drži čitavi svet.

Naravno, za ljude trodimenzionalne logike, usto lišene dara vere, to je jedan od mnogih naivnih pobožnih legendi i ništa više. Ali za našeg najboljeg znalca monaške i asketske literature među pesnicima (i piscima uopšte), Selimira Radulovića, to je osnovna životna istina i suština svih stvari. On je u pravu, a ne oni. On je, koliko je meni znano, dosad jedini srpski pesnik koji, uz duhovnike i bogoslove, mistagoški vidi, kroz koprenu vidljivog, ono što je nevidljivo, a stvarnije je od vidljivog. Za njega svetogorski starci i pustinjaci – među njima i pustinjaci koji žive u pustinji modernog velegrada – nisu ekscentrični zgubidani i brodolomci života nego svetionici i putovođe na putu života dostojnog čoveka kao bogolikog i bogočežnjivog bića. Do krajnje granice su smirili sebe, ali Gospod ih je uzvisio do Svoje visine. Nadahnutim stihovima, na način njih dostojan i sebi svojstven, uzvisio ih je i ovaj neobični srpski pesnik. Hvala mu! – Episkop bački dr Irinej

„Reč je o retkoj zbirci – o duhovnom i pesničkom traganju i nalaženju.“ Vladika Irinej

„U najoskudnije vreme koje se više ne pita čemu pesnici, nego proglašava i kraj poezije, svedoci smo snažne obnove duhovnog pesništva na srpskom jeziku. U toj obnovi sve je uočljivije i značajnije pesmotvorje Selimira Radulovića.“ Akademik Matija Bećković

„U srpskoj književnosti duhovna poezija uvek je postojala iako nije bila uvek jednako zastupljena. Zato se u naše vreme može govoriti ne toliko o obnavljanju napuštenog, koliko o jačanju jedne linije kontinuiteta koja nikada nije prekidana, a koja je u knjizi Selimira Radulovića Senka osmog eona dobila svoje novo i upečatljivo pesničko ovaploćenje.“ Akademik Predrag Piper

„Da je za ovo naše protivurečno i haotično doba upravo spasonosno da se vrati nekom vremenu obeleženom čvrstinom i stabilnošću čovekovog doživljaja sveta, da je za ovo rastrojeno doba dragocen povratak Bibliji, hrišćanskom predanju i srednjovekovlju, to dobro zna pesnik Selimir Radulović. Stoga on o tome posvećeno i strasno peva.“ Ivan Negrišorac