FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Pitanje ima li velikih pisaca i velikih knjiga nije samo književno pitanje. To je i političko pitanje. To znači da odgovor ne može da se crpi iz nekog ,,znanja“ o književnosti, već je on rezultat političke odluke, koja dolazi iz one iracionalne sfere politike gde ona ne znači upravljanje prema propisima, već moć donošenja odluka. Treba, dakle, raskrstiti sa tim horom bezimenih koji kao ,,znaju“ da nema velikih pisaca i velikih dela, jer to nije nikakvo znanje, to je jedna odluka, i to ne odluka hora koji ponavlja da imena nema, već odluka Megalopolisa, koga hor bezimenih iz računa prihvata.

Eto zašto književnost, sama po sebi, nije dovoljna i zašto se ova knjiga zove Književnost i komentari. Pitanje književnosti, odnosno pitanje koncepta književnosti, nije pitanje koje se tiče samo stručnjaka za književnost. Čitati književnost, pisati književnost, govoriti o književnosti, ne znači tek biti profesionalac ili upražnjavati književnost kao neki hobi, poput pecanja, na primer. Književnost je utkana u naš život, u našu sliku sveta, u naš koncept vrednosti, u ono što smo spremni da uradimo, ili ono što nismo spremni da uradimo.

Pritom, ne mislim na neko pojedinačno književno delo koje nam menja život ili nam govori kako treba da živimo. To ne. Reč je o tome da je sama institucija književnosti sposobna da nešto suštinski promeni u našem životu. Može da ga učini lepšim, intenzivnijim, smislenijim, boljim, časnijim. Uprkos Megalopolisu. Zato knjiga o književnosti, poput ove, jeste nužno i knjiga o životu, o tome kako se može živeti, kako se može uživati u životu, kako se u životu čovek može boriti za taj život.

Uputstvo za upotrebu poezije nakon Eliota i Valerija

U knjizi neobičnog naslova Orfej i zapušač autor Slobodan Vladušić na teorijski i sintetički način razmatra pravce razvoja evropske i srpske poezije u njenom kretanju od romantizma ka modernosti. Tako, romantičarskoj simbolici slavuja – u poetičkom i autopoetičkom smislu višestruko konotiranoj (čežnja pesnika za stalnošću i večnošću prirode, estetski vrhunac, muzikalnost označenog, hiperbolizacija pesničke moći…) – Vladušić suprotstavlja modernističku simboliku ptice u rasponu od Bodlerovog albatrosa do „antipoetičkih“, „antiheraldičkih“ ptica srpske modernističke poezije kao što su kokoška Miodraga Pavlovića, Popina patka ili lasta Stevana Raičkovića. Pošto ga je Bodler spustio na zemlju, moderni pesnik, za Vladušića, za razliku od pesnika-romantičara, nema više iluzija: bilo o moći pesničkog jezika, bilo o posebnom mestu koje bi svojim pevanjem trebalo da zauzme u svetu. Otuda se poezija kreće ka modernosti u kojoj su i pesnik i pesma prizemljeni, decentrirani, marginalizovani.

Iz recenzije Gorane Raičević


Slobodan Vladušić (1973), romanopisac, esejista, vanredni profesor na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, urednik Letopisa Matice srpske od 2013. do 2016. godine. Najznačajnija dela: romani Forward (2009), nagrada „Borislav Pekić”, Vitalova nagrada i Mi izbrisani (2013), nagrada „Meša Selimović”, Veliki juriš (2018). Teorijska proza: Crnjanski, Megalopolis (2011), nagrada ,,Isidora Sekulić”, Književnost i komentari (2017), nagrada ,,Laza Kostić”.