Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.
Nije Todosije birao trenutak, vreme. Apsolutno vreme je išlo u susret apsolutnom čoveku. Njemu, koji je Srbin, ali bez nacionalnih ograničenja. On je čovek bez granica. Stanovnik sveta, s onim grumenom vranićkog blata na cipeli koja uveliko hodi nemačkom kaldrmom. Nikada se nije oprostio sa Vranićem. Nikad mu nije rekao zbogom, ali jeste „doviđenja“. To je uvek značilo da ga Ibarska magistrala čeka šira, nego onomad, kad je istom otišao u drugom smeru. Zato je Todosije „nekud i negde“.
