FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Osim što na obuhvatan i analitičan način tumači dela Gogolja i Čehova, Mihiza i Pekića, likove Falstafa i Šajloka, kao i domete velikih glumaca poput Lorensa Olivijea i Bate Stojkovića, autor će se pozabaviti kako pojedinim tabu temama u proslavljenim dramskim delima, kao što je pitanje antisemitizma u Mletačkom trgovcu, tako i novijom istorijom političkih zabrana u pozorištu ili zanemarenim zadacima pozorišne kritike.

Ali, iznad svega, ova knjiga nastoji da potkrepi i jedno uverenje koje se tiče rediteljskih sloboda u odnosu na originalan dramski tekst. Ono, kao što je rečeno, glasi da su zaista velika dramska dela poput rimskog Koloseuma: iz njega je vekovima, kao iz majdana, svako uzimao kamenih blokova koliko je hteo, pola renesansnog Rima sagrađeno je tim materijalom, ali ova flavijevska građevina i danas stoji skladna i moćna, a od njenih delova nastajale su i blistave palate i padu sklone čatrlje. Upravo kao i u slučajevima neprolaznih dramskih dela i njihovih slavnih ili promašenih scenskih postavki.

Jedinstvena i preko potrebna knjiga ogleda i kritičkog promišljanja o drami i pozorištu univerzitetskog profesora i dugogodišnjeg predavača uporedne istorije evropske drame.

„Ne diraj moje krugove.“
– Arhimed

„Idem da potražim veliko možda.“
– Fransoa Rable

„Zašto plačete? Zar ste mislili da sam besmrtan?“
– Luj XIV

„Neću da pucam u ovu budalu!“
– Mihail Ljermontov

„Moram da uđem, magla se diže.“
–Emili Dikinson

„Tapeti u mojoj sobi i ja vodimo borbu na život i smrt, koju neko mora da izgubi.“
– Oskar Vajld

„Odavno nisam pio šampanjac.“
–Anton Čehov

„Sve mi je ovo dodijalo.“
–Vinston Čerčil

Sve što ljudsko biće za života izgovori može biti promenjeno, ispravljeno, skraćeno ili dopunjeno, najzad i opozvano – sve osim reči izgovorenih neposredno pred smrt, napominju autori u predgovoru ove knjige. Opredeljujući se za izbor kakav je pred čitaocima, oni su nastojali da poslednje reči značajnih ličnosti protumače u ključu društvenog i kulturnog miljea epohe, kao i karakternih osobina i istorijske uloge svake odabrane ličnosti.

Poslednje izjave ponekad su zasnovane na ideji da se na samrti izgovara ono što se u životu nije htelo ili smelo reći, ali ih uglavnom obeležava težnja da se značenja oproštajnih iskaza povežu sa životnim učinkom tih velikana, kao neka vrsta sažete poruke potomstvu.

Pisci, filozofi, vladari, vojskovođe, umetnici, naučnici, od antike do XX veka, osvetljeni su u kontekstu u kojem su izgovorili oproštajne reči, a autori su težili da čitaoca obraduju i manje poznatim biografskim aspektima, sa ponekad apartnim pojedinostima.

Posle brošure Žarka Ružića Poslednje reči velikih ljudi iz 1931. godine ovo je prva knjiga na tu temu koja se objavljuje u Srbiji.