Klajv Barker je oduvek bio posvećen odbrani prava čudovišta – odnosno, onih drugačijih, skrajnutih, progonjenih – da postoje, da se njihov glas čuje i njihovo stanovište razume. Artikulacija čudovišne perspektive temelj je njegove svekolike poetike: u proznom obliku započeta je u pričama sakupljenim u Knjige krvi, a kulminaciju i ultimativni iskaz doživela je u noveli „Pakleno srce“ („Hellbound Heart“, 1986) i u romanu Kabal (Cabal, 1988).
Knjige krvi su najznačajnija i globalno najuticajnija zbirka horor priča objavljena u 1980-im. Značaj tih šest tomova (u Orfelinovom izdanju u dva toma, baš onako kako je i Klajv Barker želeo), koje posmatramo kao jednu veliku knjigu, zapravo je još i širi od toga, jer u protekle četiri decenije u žanru se nije pojavilo ništa uporedivo sa tektonskim poremećajem koji je ovo izdanje donelo u poetiku horora. I ne samo u nju: Knjige krvi toliko su unikatne da su svojim neočekivanim upadom na književnu i žanrovsku scenu razbile više dotad ustaljenih šablona, na velika vrata uvele neviđenu žestinu i eksplicitnost, ali i subverzivni idejni potencijal u horor, izbacile su u stratosferu najveću horor zvezdu posle Stivena Kinga i usput načinile još nekoliko neponovljivih pomaka, na različitim nivoima.
