Premda je za života objavio samo jednu zbirku pesama (Preobraženja, 1920), A. B. Šimić je svojom meteorskom pojavom i intenzivnim unutrašnjim izgaranjem u međuprostoru vezanog i slobodnog stiha uspeo da sublimira nadanja i trvenja celokupnog pesničkog iskustva epohe. Od mladićkih nemira i rastrzanosti, obojenih matoševskim impresionizmom, preko duhovne teskobe i egzistencijalne samoće, tonirane melanholijom nemačkog ekspresionizma, do spuštanja pogleda sa astralnih visina na telo siromaha i malograđansku hipokriziju – Šimićeva lirika krajnjeg subjektivizma ogledalo je nemoći čoveka pred ključnim pitanjima života i svemira.
