JEZIK I KNJIŽEVNOST

Poslednja knjiga Simona Simonovića objavljuje se post-humno, iz zaostavštine. Pesnik je stigao da oformi jednu celinu, na kojoj bi, verovatno, da je imao vremena, još radio pre objavljivanja, i koja je nosila privremeni naslov Minđuše. Načelno, rad na poeziji se nikada ne završava, nego se prekida, namerno ili, kao ovde, bez namere, kao jedno novo stanje stvari. Priređivači rukopisa su odlučili da ga naslove po jednoj lepoj pesmi — Posle svega, i taj naslov dobro korespondira sa naslovima ranijih knjiga. U ovoj knjizi postoji više pesama sa naslo-vima koji pripadaju istom značenjskom registru: „Kao da me nije bilo”, „Kao pred sam kraj”, „Dalje neću”…
U tim naslovima, kao i u Simonovićevom nastojanju da istovremeno drži pod kontrolom i izražava sumnju u tekst svojih pesama, može se prepoznati, ironijski uma-njen i pomeren, odjek iskaza da je ono što ostaje u domenu pesničkih kompetencija.
Jednom ranijom prilikom, osnovne crte Simonovićeve poetike formulisao sam nizom stavova: da je Simon Simonović urbani pesnik koji se ne zadovoljava veristi-čkim prikazivanjem gradskih prizora, da je on angažovani pesnik čiji iskaz se ne može funkcionalizovati u dnev-nopolitičke parole, da je pesnik koji govori iz naše savremenosti ali ne prestaje da bude privržen zavičaju, i da je pesnik privržen zavičaju koji ne podleže zavod-ljivoj ideji o povratku arhaičnim zavičajnim jezičkim sredstvima.

Jedan od najsnažnijih glasova u srpskoj poeziji druge polovine 20. veka, Simon Simonović, ponudio je konačne verzije trećine svojih pesama objavljenih u poslednje četiri decenije. U knjizi su mlad pobunjen pesnik, uronjen u grad i čovekovu dramu u njemu, onaj stišan, okrenut zavičaju i porodici, ali i onaj umoran, sa pitalicama pri zalasku sunca, sklon predaji, bolestima i tamnim slutnjama. Ređi su moderni srpski pesnici sa jedinstvenim etičkim poimanjem vremena i života – Simonović je ispevao pregršt pesama o pojedinačnim i kolektivnim nepravdama, i neprilikama u kojima je živeo (Sa nepravdom, Kuća bez vrta). Kao redak primer moći govora svakodnevice, uobličavanja jezika u funkciji jednog posebnog pesničkog izražajnog fenomena, čitaju se njegove izvrsne, višeslojne ljubavne pesme, u kojima se prepliću srodni motivi (Bunarska voda, Tramvaji, pisak), kao i one u kojima peva o iskonskim odnosima ljudskih zajednica prelomljenim kroz najličniju prizmu (Još jedan pokušaj da se doskoči hladnoći). Njegov pesnički jezik ostvaruje se u samom korenu, kao u zaumnoj, melanholičnoj pesmi Nišna me dašak, ili u onima o suglasnicima i samoglasnicima. Raznovrsnost u jeziku i motivima ogleda se i u dijalogu sa odabranim književnim nasleđem (Onaj život, Mesečina). Konačna verzija objedinjuje najdublja i najlepša dostignuća pevanja i mišljenja Simona Simonovića. Tim pre i tim više što se nijednim stihom ona ne iscrpljuju, već se razrađuju sve dubljim i univerzalnijim značenjima.