JEZIK I KNJIŽEVNOST

Sedma pesnička knjiga Vaska Pope Živo meso objavljena je 1975 i sadrži 37 pesama, nastalih u kratkom periodu od 1972. do 1973. godine. Strukturni novitet predstavlja odricanje od grupisanja pesama u cikluse i okretanje principu paralelizma. Reč je o drugoj vrsti cikličnosti, u kojoj parovi pesama (prva i poslednja, druga i pretposlednja itd.) grade, putem tematskih i motivskih analogija, kao i formalno-kompozicijskih podudaranja, koncentrične krugove u čijem središtu je devetnaesta pesma – „Vučje oči”. Ova pesma ujedno je i tematski ključ cele zbirke i kroz motiv euharistije bliže nam objašnjava naslovnu sintagmu („Davali mi je krišom / Sirovo meso da jedem / U vuka da izrastem predvodnika"), spajajući mitološko sa metafizičkim. U zbirci se insistira eksplicitno na toponimu Vršca, pesnikovom rodnom kraju, što sprečava generalizaciju urbanog prostora i njegovo pretvaranje u puki simbol. U Vršcu pesnik polako uči „šta je to u pesmi glavna stvar” („Čas o pesništvu”), najavljujući nova poetska načela; u Vršcu „limeni zapušači su stvorili / sazvežđe na traci zemlje” i čekaju „svog zvezdoznanca” („Zemaljsko sazvežđe”). Nakon Uspravne zemlje i Vučje soli, i u ovoj zbirci Popino pesničko ja traga za prvobitnim poreklom, propituje predačke figure i prepoznaje sebe u mitskom. Živo meso predstavlja verovatno i Popinu najvedriju knjigu. Ta vedrina počiva na sintezi humora i igre, „igre između života i smrti, mita i stvarnosti, jave i sna, fikcije i realnosti, igre metafizičke, iako uvek usmerene ka životu, u odbrani života” (D. Antonijević). Dvoznačna ironičnost, samoismevanje, crnohumorni karneval postupci su kojima se u ovoj zbirci odbacuju crnilo i pesimizam, odnosno kojima pesnički subjekt pokušava da odgonetne „smešnu tajnu” smrti

Već objavljivanjem Uspravne zemlje Vasko Popa se blago odmakao od svog prepoznatljivog lirskog fabuliranja, disciplinovanog nadrealizma i prkošenja socrealizmu apsurdnim humorom, napravivši zaokret u nacionalnom pravcu. Na temelju ciklusa „Hodočašća”, dakle, izrasta i njegova peta zbirka – Vučja so (1975) – čije su osnovne tematske preokupacije problemi identiteta i porekla, odnosno pesnikova svest o istorijskoj uslovljenosti. U ovim pesmama lirsko ja se konfrontira sa svetom jer pokušava da ga shvati, tumači i razume polazeći od onog prvobitnog i uzročnog, roneći do bezmernih dubina mitološkog sećanja cele jedne nacije. Reč je o zbirci koja je toliko kompaktna kao celina da se nameće pitanje autonomije određenih pesama. Vučja so ima sedam ciklusa u simetričnom rasporedu, poput levka po broju pesama, i govori o Hromom vuku, starom prehrišćanskom srpskom plemenskom bogu, čija uspomena nastavlja da živi u pričama, kultovima, legendama i ritualima. Ove pesme su omaž toj ambivalentnoj figuri dobra i zla, života i smrti, izumiranja i opstanka, tom predačkom duhu srpskog naroda. Bukvalizacija idiomatskih izraza koji se u svakodnevnom jeziku koriste u metaforičkom značenju, kombinovanje semantički nekonvencionalnih pojmova, jezičko-stilska raznovrsnost realizovana primenom govornog jezika i žargona, neologizama i arhaizama, kao i dominantno predstavljanje apstraktnih fenomena u obliku opipljivih, fizički prisutnih predmeta – neke su od poetskih strategija kojima se pesnik u ovoj zbirci služi na putu između materijalnog i spiritualnog, između „vučje gladi” i „zvezde vodilje”, u svojoj potrazi za ključevima zemaljskog poretka i ljudske sudbine.

Simbolički opseg treće zbirke Vaska Pope obuhvata drevne simbole, alhemičarsko iskustvo, ezoterične vizije, slovenski folklorni mit i čitaocu se nudi kroz asocijativne slike koje pesnik povlači iz riznice kolektivnog sećanja. Kosmološka snoviđenja u Sporednom nebu (1968), koja se kolebaju između humorne dvosmislenosti ironije i crnohumornog apsurda, u centar kosmosa stavljaju čoveka, ali otkrivaju i kosmos u čoveku. U nizu ulančanih poetskih zagonetki pesnik napušta čulne predstave, nebu i nebeskim telima, u maniru narodne poezije, daje aspekt živog, ljudskog, a svojim unutrašnjim okom sagledava suštinu predmeta, pojava i iluzije sveta. Zbirka se sastoji od sedam ciklusa („Zev nad zevovima”, „Znamenja”, „Razmirica”, „Podržavanje sunca”, „Raskol”, „Lipa nasred srca”, „Nebeski prsten”), a svaki od ciklusa sadrži sedam pesama, čime se prepoznatljiva strukturna cikličnost ojačava misticizmom brojeva. Pitagorejski impuls našeg najpoznatijeg pesničkog Zvezdoznanca, ostvaren i u pesmi „Zaboravljeni broj”, ovu svojevrsnu svemirsku odiseju sa bajkovnim mehanizmom čini jednom od najbolje komponovanih poetskih zbirki u srpskoj poeziji.

Istovremeni izlazak iz štampe tematski različitih pesničkih zbirki (Vučija so, Kuća nasred druma i Živo meso) 1975, prema mišljenju jednog dela književnih istoričara, ukazuje na nameru Vaska Pope da u procesu repersonalizacije sopstvene poezije prikaže tri ravnopravne komponente pesničke ličnosti: mitsku, kolektivno-političku i ličnu. Zbirka Rez iz 1981. godine taj poetički rez legitimizuje u smeru ličnog iskustva i nove društvenosti, koja predstavlja temelj oko koga se okuplja pomenuti vertikalni kolektiv mita i horizontalni kolektiv političke zajednice. Ovih 37 pesama nastalo je u periodu od 1970. do 1980, a dvokrilna kompozicija iz Živog mesa – sa centralnom pesmom kao kičmom zbirke – prelila se i na ovu zbirku. Pesme u Rezu imaju nešto od iskustva proznih tekstova, nešto intencionalno pripovedačko u sebi, pa ne treba da čudi što su neretko okrenute ka završnoj poenti. Tonalitetom osavremenjenog govornog jezika, uz povremene ilustracije i adresirane posvete, ove pesme govore o problematici urbanog života, donoseći, po pravilu, samo njegove tamne strane, a njihov socijalni angažman uronjen je duboko u svakodnevicu: od topole koja postaje žrtva prosperirajućeg saobraćaja u velikom gradu do jugoslovenskih radnika u tuđini.

Nakon trezvenog i preciznog postavljanja osnovnih koordinata poetskog sveta u zbirci Kora, gde je igrivost i iracionalnost nadrealističkih slika poslušno oruđe strogo organizovane ekspresije, Vasko Popa je nastavio da proširuje područje poezije. Već nam specifično znamenje grčkog uroborosa, zmije koja drži svoj rep u ustima, na koricama zbirke Nepočin-polje, najavljuje kružnu arhitektoniku „pakla bez buntovnika", na kojoj pesnik pokušava da podigne „šator od svojih dlanova". Zbirka se sastoji iz četiri pesnička ciklusa: „Igra", „Kost kosti", „Vrati mi moje krpice" i „Belutak", ali suštinski predstavlja jedan neprekidni, kontrolisani, dugi dah pesničkog napora koji afirmaciju igrača koji igra do kraja pretvara u poemu o odbijanju – čistom revoltu. Folklorni lirizam, nostalgične asocijacije na detinjstvo, aktuelizacija ustaljenih fraza iz svakodnevnog govora, muzikalnost eliptičnih i lapidarnih stihova i vibrantni humor zaodevaju ovu „neslanu šalu bez šaljivca" u pobunu koja je svojevrsni egzorcizam, naslonjen na pesnikovu jezičku virtuoznost i oslonjen na magijsku funkciju jezika. Kada je čitav svet šala, a postojati znači učestvovati u igri koja se iscrpljuje u sopstvenoj praznini, nepristajanje na igru sa čudom ostaje jedina efikasna odbrana od razbojništva nepočin-polja.

Kuća nasred druma, prvi put objavljena 1975. godine, sadrži 7 ciklusa („Čuvarkuća”, „Zid”, „Oružana dobrota”, „Oči Sutjeske”, „Kuća nasred druma”, „Vetrokaz”, „Zapisi o kući nasred druma”), koji su nastajali tokom 30 godina pesnikovog bavljenja istorijsko-političkim temama. Iako sadrži kompoziciono prepoznatljivu shemu Popinih prethodnih zbirki, njena koherentnost zapravo počiva na pesnikovom naknadnom brižljivom „sastavljačkom radu”. Recimo, ciklus „Oči Sutjeske" – koji tematizuje bitku na istoimenoj reci 1943. godine, taj sinonim ratnog užasa i ljudske patnje za pesnika – prvenstveno je pripadao prvom izdanju zbirke Nepočin-polje i tek je kasnije postao delom ove pesničke celine. Inovativnost rodoljubive lirike Vaska Pope izražava se u semantički i motivski nekonvencionalnoj, hermetičnoj strukturi koja pomera granice rodoljubivog pesništva u smeru angažovane poezije. U zbirci se ljudski uopštava, internacionalizuje i kosmički univerzalizuje ne samo pojedinačno već i nacionalno iskustvo, a pesnički subjekt usvaja nove ambijente poetskom prisnošću građanina sveta. Politički stav pesnika posredovan je ličnim iskustvom i svedoči da je pesnička ličnost spremna da rizikuje život zarad jednog političkog stava usmerenog ka preobražaju kolektiva. Zbirka pesama Kuća nasred druma odriče se borbe za autonomiju umetnosti, kao i pesničke mitologije moderne poezije koju karakteriše depersonalizacija pesničkog čina, najavljujući da će o vrednosti poezije uskoro više odlučivati društveni kontekst nego sam pesnički tekst.

Kada se pojavila, 1953. godine, pesnička zbirka Kora postala je predmet jedne od najvažnijih javnih polemika u vezi sa estetskim vrednostima srpske poezije. Milan Bogdanović kritikovao je Popin jezik i stil vrednujući Koru kao „nadrealističko buncanje bez smisla” dok je, sa druge strane, Zoran Mišić isticao logičku suštinu i odgonetljivost u osnovi Popinih pesničkih slika. Stoga Kora označava raskid sa dominantnim modelom socijalističkog realizma, i bitno određuje dalje tokove srpske poezije.

Izmakavši se od subjektivnosti, deskriptivnosti i individuale osećajnosti, Vasko Popa u šezdeset pesama Kore ohlađenim, „objektivnim”, ali dosledno metaforičkim jezikom uobličava iskustvo sveta savremenog čoveka iz gradske sredine – u prvom redu osećanja nelagode, ugroženosti i straha – i otpočinje putovanje ka zahvatanju arhetipske osnove modernosti koja će odrediti njegove kasnije knjige.

Četiri ciklusa Kore simbolički zatvaraju i pod amblematskom vinjetom sa korica koju je pesnik nazvao šapom zveri štite jedno osećanje sveta od levijatanske svakodnevice. Ispod takve kore, jezički pokret pesama „Poznanstvo”, „Odjekivanje”, „U pepeljari”, „U zaboravu”, „Konj”, „Belutak” i verovatno najpoznatije, četrnaeste pesme ciklusa Daleko u nama („Očiju tvojih da nije / Ne bi bilo neba / U slepom našem stanu”) nadrealistički igrivo, sažeto i prodorno iskazuju neka od osnovnih egzistencijalnih pitanja i potrebu pojedinca da odbrani svoj položaj dok stoji izložen na istorijskoj i kosmološkoj vetrometini. O tome, uostalom, najneposrednije progovara otvoreno pitanje kraja druge pesme ciklusa Daleko u nama: „Da li ću moći / Na ovom nepočin-polju / Da ti podignem šator od svojih dlanova”.

Povodom 100 godina od rođenja Vaska Pope Arhipelag objavljuje prvo samostalno izdanje knjige autopoetičkih tekstova Vaska Pope Kalem.
Popa je ovu knjigu pisao tridesetak godina, od 1953. do 1981, ali je nije objavio za života.
Pored pesama, eseja i zapisa koje je pesnik čuvao za svoju knjigu autpoetičkih radova, Arhipelagovo izdanje Kalema sadrži i još jedan rani Popin autopoetički tekst, kao i četiri njegove pesme nastale sedamdesetih i osamdesetih godina.
Kalem pokazuje zbog čega je Vasko Popa verovao u poeziju, kako su nastajale njegove pesme, šta je tražio od književnosti i kako je razumeo sve u kome njegova pesma traži svoju sudbinu.
Dragoceno svedočanstvo o jednoj životnoj i stvaralačkoj avanturi.

Ovaj zbornik je nedovršeni rukopis Vaska Pope koji je, najverovatnije, nastao krajem šezdesetih godina dvadesetog veka a sačuvao ga je pesnikov prijatelj Aleksandar Petrov. U belešci na kraju zbornika prof. dr Đorđe Trifunović kaže da je on slika jednog ličnog vrednovanja srpskog srednjovekovnog pesničkog kazivanja, koje još nije dobilo sveobuhvatnu, književnoteorijsku i estetičku ocenu.