Vladimir Nabokov piše da je: “Stil manira autora, njegova posebna intonacija, njegov rečnik, ono što, kada se odlomak jedne knjige suprostavi odlomku druge, natera čitaoca da uzvikne da je to napisala Ostinova, a ne Dikens, dajući ključ razumevanja njegovog kritičarskog odnosa prema engleskoj književnoj tradiciji. Ista misao krije i izvor njegove odvažnosti da poredi i procenjuje pisce koji su stvarali na engleskom jeziku, ali i želje da se i sam dokaže. Bez čitanja ovih raskošnih eseja ne može se razumeti ni delo samog Nabokova.
Aksiološki raspon obuhvaćen s ova dva eseja koje nam je Nabokov podario možda je najzanimljiviji. “Gogolj je bio čudno jedno stvorenje, ali genije je uvek čudan; uvek je to onaj zdrav, drugorazredni alter ego koji zahvalnom čitaocu izgleda kao mudri, stari prijatelj dok uredno slaže njegove predstave o životu. Moj odnos prema Dostojevskom je čudan i težak. U svim svojim predavanjima, književnosti ne prilazim sa one jedine tačke koja me interesuje, tačke umetničkog trajanja i individualnosti genija. Sa te tačke gledišta, Dostojevski nije veliki pisac – osrednji pisac… jedva čekam da raskrinkam Dostojevskog… mnogi će biti zbunjeni mojim sistemom vrednosti.”
