JEZIK I KNJIŽEVNOST

Zamalo me je oteo mrak – nežnost kao poslednje uporište slobode

U svetu koji deluje sve mračnije, svirepije, sebičnije, koji od osetljivih traži da očvrsnu a od prkosnih da se smanje i uklope, nova zbirka Ognjenke Lakićević Zamalo me je oteo mrak predstavlja bunt nežnih i odbranu empatije.
Lakićević piše o telu umornom od hroničnog bola, o deci koja uče da budu nevidljiva, ljubavi koja ranjava, duhovnoj lenjosti, neosetljivosti prema životinjama i slabijima. Istovremeno, i dalje vidi lepotu, i dalje pravi liste onoga što vredi, i dalje se ljuti na svet koji je duboko razočaravajući, ali od njega ipak ne odustaje.
Upravo to balansiranje između melanholije i suzdržane vedrine, svesna ranjivost, sirova iskrenost i nedestruktivan bes jesu ono što njen glas čini prepoznatljivim i bliskim. Njena poezija deluje lekovito na našu anksioznost i egzistencijalni grč, podsećajući nas da ljubav, solidarnost i nada nisu slabost, već brana protiv buke, nasilja i mraka.
Zamalo me je oteo mrak je priručnik za preživljavanje za svako srce koje traži utehu i ne odustaje od nežnosti.

Nakon Boga, Amerika – eseji Rumene Bužarovske

Nakon Boga, Amerika makedonske književnice Rumene Bužarovske zbirka je eseja o njenom putovanju jugom Amerike 2023. godine. Majstorica kratke forme, koju znamo po zbirkama priča Moj muž, Nikuda ne idem i Osmica, zablistala je i u ovoj knjizi – njeni eseji su izrazito lični i politički, a pride su odlična putopisna proza.

Bužarovska nas vodi kroz prostranstva američkog juga, spajajući uspomene na odrastanje u Americi devedesetih sa oštrim zapažanjima o Americi danas.

Duhovita, bez dlake na jeziku, jasnog i čistog izraza, autorka secira američku polarizaciju, sveprisutnost oružja i kapitalističku logiku koja prodire u sve aspekte života. Istovremeno promišlja identitet, otuđenje i uznemirujuća politička kretanja kako u Americi tako i na Balkanu.

Ukratko, Nakon Boga, Amerika intimna je, pronicljiva, pomalo cinična, nekima možda i provokativna, a svakako veoma zabavna knjiga koju ne bi trebalo da propustite.

Robotka – poezijom protiv patrijarhata.

Naša edicija poezije bogatija je za jedan ženski glas. I to kakav glas!

Dragana Mladenović je pesnikinja diskretnog izraza, promišljenog humora i buntovnog glasa koju krasi retko viđeno jezičko majstorstvo.

U zbirci Robotka Mladenović progovara o položaju žena u društvu koje im nije naklonjeno, o očekivanjima i zadatim ulogama, secirajući i ogoljavajući patrijarhalne obrasce koji su svuda oko nas (a nekad i u nama). Subverzivnost njenih pesama ogleda se u prenošenju ženske svakodnevice u kojoj se od žena očekuje da budu savršene, da istovremeno budu žene, majke, kraljice, ali i krotke, podatne i tihe, da zapravo budu univerzalne mašine. Njene robotke, međutim, ne uklapaju se u to.

Provokativna, uzbudljiva, uznemirujuća i na momente urnebesno duhovita, Robotka je knjiga u kojoj se istovremeno uživa i oseća nelagoda, jer nas suočava sa istinama koje odavno znamo, ali ne razmišljamo o njima.

Srđana Dragojevića uglavnom znate po njegovim filmovima, malo ko zna da je pisao i poeziju – autor je tri zbirke pesama, a za Knjigu akcione poezije dobio je nagradu „Branko Radičević“ 1986. godine.

Katkad je dobro pročitati neku knjigu da ne ispadnete glupi u društvu zbirka je izabranih Dragojevićevih pesama koja je prvi put izdata 1994. Ove, 2023. godine donosimo vam je uz novi predgovor autora. Pesme iz ove zbirke napisane su osamdesetih godina prošlog veka, u poslednjoj mirnodopskoj deceniji SFRJ.

Ova zbirka nije jugonostalgična, ali ipak oslikava duh tog vremena i mladalački bunt – uz blagu autoironiju i hipertrofiranu samouverenost, autor se podsmeva autoritetima i okoštalim normama, uveren u to da je umetnost ono što je važno.

Ponekad se probudiš u Beogradu – prva knjiga poezije u izdanju Booke


Od poezije sve kreće i sve se njom završava.
Svako ko je počinjao da piše to zna.
A i svako ko je prešavši dug i plodan spisateljski put na kraju opet došao do nje.

U našoj poetskoj ediciji biće početnika, biće onih na sredini i onih pri kraju puta.
Jedno će im biti zajedničko – poezija, i to dobra.

Vladimir Skočajić Skoča, čovek koga možeš voleti ili mnogo voleti, konačno je napisao knjigu. Toliko se na nju čekalo da je većina pomislila da se to zapravo nikada neće desiti ili da se desilo nekada davno, samo je njima nekako promaklo. Možda kad je počinjao da pravi radio-emisiju, možda pre odlaska u Ameriku, ko bi ga znao.
A Skoča je čekao da se poklope zvezde, note i reči. Da se asfalt i beton Ostina i Jerkovića stope u alhemijskom procesu stvarajući poseban entitet, toponim oblikovan njegovim stihovima.

I konačno je tu. Prava, stvarna, prva Skočina knjiga. A u njoj pedesetak istinski dobrih pesama. Onih što se najpre čitaju brzo i žedno, a potom, kada se prva žeđ zadovolji, gustiraju do duboko u noć. Igrom srećnih okolnosti to je i prva knjiga naše poetske edicije i malo je reći da smo srećni i ponosni zbog toga.

Frantumalja nas vodi za radni sto Elene Ferante i omogućava nam da zavirimo u fioke iz kojih su izašli njeni romani. Sastavljena od pisama, eseja i intervjua u periodu 1991–2016, ova knjiga je jedinstven prikaz autorke koja otelotvoruje apsolutnu strast za pisanjem.

Ferante odgovara na mnoga pitanja koja su joj čitaoci postavljali. Govori o tome zašto je odlučila da se drži po strani i pusti da njene knjige žive nezavisno od nje. Govori o strepnji nad procesom u kome roman postaje film. Govori o radosti i teškoćama pisanja, o agoniji onih koji napišu priču a onda je smatraju nedovoljno dobrom. Govori i o psihoanalizi, o gradovima u kojima je živela, o majčinstvu, o feminizmu i o svom detinjstvu kao skladištu sećanja, utisaka i fantazija. Rezultat je živopisan i intiman autoportret spisateljice na delu.