KLASICI

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veselo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Najpoznatija zbirka pesama Rabindranata Tagorea Gradinar objavljena je još 1913. godine, i više od veka pleni svojom univerzalnošću i lepotom. Neprolazna vrednost ovih stihova inspirisanih ljubavlju očarava generacije čitalaca koji u njima prepoznaju titraje svojih osećanja.

Prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji nije bio Evropljanin, Rabindranat Tagore vrhunskim poetskim izrazom preneo je suštinu indijske duše i tako je upisao u kanon zapadne književnosti.

Gradinar, večna riznica osećanja i mudrosti, u ovom izdanju oplemenjen je raskošnim ilustracijama Ane Grigorjev.

Vanvremenska poezija prožeta duhom jedinstva srodnih duša, čija univerzalna vizija i vera u humanost nema granica.

Tagore je voleo život u svim njegovim oblicima. Kao iskreni i pažljivi posmatrač prirode, on u svakoj njenoj manifestaciji prepoznaje istovetnost između apsolutnog i posebnog, između suštine svakog čoveka i suštine univerzuma. Osim što pokazuje kolika je njegova ljubav prema prirodi, jasno je i kolika je njegova ljubav prema ljudima i životu. I upravo ga je ta ljubav upoznala sa različitim osećanjima, iskazanim u raznim nijansama tuge i radosti, razočaranja i nade, strepnje i hrabrosti, nežnosti i naklonosti.

Bogat evokacijama, jezik ovog indijskog pesnika dopire do nas kao eho najskrivenijih dubina duše. Dok mistični panteizam prožima svaku reč, harmonija caruje u pesmama obdarenim prefinjenom muzikalnošću: Tagore ima moć da svaki poetski element obavije posebnom aurom sugestije i suptilnom i neodoljivom čarolijom.

„Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra – šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.“

„Jer proletnji dani opet idu; pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraća i rumeni na granama iz godine u godinu; tako se i ja možda rastah od tebe da se opet vratim.“

Samo u sjedinjenju najboljeg s obe strane, čoveka sa Istoka i sa Zapada, misli Tagora, mogao bi se pronaći potpuni čovek i ono što se naziva "totalitet humanog". Zapad je opsednut spoljašnoću, potpuno otuđen od svog unutrašnjeg bića, dok je Istok u okovima nepokretnosti i mirovanja da se nikada nije mogao otrgunti od svojih unutrašnjih korena. Put do totaliteta humanog za Tagoru je isti kao i za velike zapadnjake Getea i Tolstoja, a to je ideja obrazovanja.