MISLI POSLOVICE IZREKE

Ljubav nije reč, nije radnja, ne definiše se, ne ograničava se. Bezuslovno i jasno se nameće.

Ljubav je prihvatanje, primanje, poštovanje, poverenje, napuštanje, obožavanje i zahvalnost.

Ljubav je sveobuhvatna, konačna, apsolutna. Podstiče razvoj. Ona je obećanje izobilja i večnosti.

Zbog ljubavi osećam tvoje postojanje, mirno te čekam i prepoznajem.

Ljubav se pretvorila u tebe, u tvoj glas, tvoj lik, tvoje ime, tvoje meso, tvoj duh i tvoju dušu.

Ljubav ne postoji bez tebe, bez nas, bez naše veze; bez davanja i primanja.

Ljubav nas prožima i proteže se dalje od nas. Zbog nje pripadamo bez posedovanja i dajemo se tako da ne izgubimo sebe.

Ljubav je ono što dajemo ne očekujući ništa zauzvrat. Ona je uzvišena predstava, čista i nevidljiva lepota, ono što nas čini lepima.

Ljubav je početak i kraj, suština svega što nas pokreće, njeni koreni se protežu od nas do večnosti.

Ljubav svaku stvar, svako biće, svaki čin pretvara u sveto platno koje nam pruža mogućnost da istkamo raj.

Ljubav nas vodi od potpune ekstaze do duševnog spokoja. Blagoslovena bila!

Sasvim je drugačije kad pišete prepušteni fizičkoj i mentalnoj izolaciji, čekate objavljivanje knjige, njenu distribuciju, izlazak kritika i na kraju reakcije nekih čitalaca – sve to može da potraje mesecima, čak i godinama – i kad pišete blog, na Tviteru ili Fejsbuku, za milion pratilaca koji, onog trenutka kad udarimo tačku na kraju rečenice, kucaju i šalju svoje reakcije, kritike ili pohvale, iznoseći tako i svoja mišljenja. Monolog prerasta u stalni dijalog. Saznanje da će našu rečenicu, koja mora biti kratka, veliki broj pratilaca pročitati istog trenutka kad je napišemo, u nama izaziva ushićenje koje rečima pripisuje vitalne vibracije. Nikad mi ne bi palo na pamet da krenem u avanturu, o kojoj svedoči ova knjiga, da me sin Adan nije na to nagovorio. Rekao mi je: „Književnost narcisoidnih samotnjaka tavori u mauzoleju XX veka. Današnja se književnost, a naročito poezija, rađa u tesnoj saradnji pisca s njegovim čitaocima: zajedno, oni stvaraju delo. Stupaju u vezu s tobom, prate te, odgovaraju ti, ali ako im kažeš nešto što nisu želeli da čuju, skratiće ti jezik jednim unfollow, napustiće te. Svakodnevno moraš da ih pridobijaš, iznenađuješ, ubeđuješ, ljuljuškaš, miluješ. Kao brod na kojem oni putuju, moraš da napreduješ po mračnom moru nesvesnog da bi stigao do Svesti.”