Srpska truba mogla je postati fenomen pre svega zato što je u nacionalnoj muzičkoj kulturi vremenom izgrađena kao instrument veoma složene i rafinirane zvučnosti. U korenu te složenosti i rafiniranosti nalazi se ogromno čudo i paradoksalni obrt: truba je pre svega moćno vojno signalizaciono sredstvo, ali je vremenom ona prevazišla svoju početnu zadatu prirodu i doesgla visok stepen folklorno-umetničke izražajnosti.
U knjizi „Večnoj trubi i trubačima“ priređivač je sakupio poetske, književne, istorijske tekstove vezane za trubu i trubače. Pronaći ćete ovde pesme Momčila Nastasijevića, Svetozara Miletića, Vojislava Ilića, Dejana Medakovića, te tekstove iz ratnih dnevnika naših i stranih vojnika, mnoštvo fotografija, ilustracija i zanimljivih podataka o ovom tradicionalnom srpskom instrumentu.
Gotovo svaki narod ima svoju narodnu muziku ili bar patriotske pesme, kojima iskazuje svoje iskrene osećaje prema otadžbini. Stihove za te pesme pišu po pravilu najbolji pesnici, a i muziku za njih komponuju kompozitori iz tog naroda. No, kod Srba postoji pojava da su muziku za brojne kompozicije rodoljubivog karaktera napisali stranci.
Predmet ove knjige je ukazivanje na strane kompozitore i njihove kompozicije sa jasnom srpskom osnovom, ili bar naznakama. Posle sagledavanja ovih podataka nesumnjivo se dolazi do činjenice da su Srbija i srpski narod, sve do Ujedinjenja, bili izuzetno interesantni za strane muzičke stvaraoce, a onda se dogodila - Jugoslavija. I, ''zbogom grožđe, zbogom vinogradi!''
