KLASICI, DRAME, MISLI

Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe¬nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve¬liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik.

U centru Tišminog romana Kapo nalazi se Vilko Lamian, čovek koji je u jednom trenutku imao slobodu da bira i izabravši da postane zločinac, kapo, postao neko ko stoji u središtu svoje sudbine kao u vrtlogu. On, međutim, u taj vir ne tone, već biva prinuđen da svoju sudbinu živi.

Spoznaja sagrešanja u Tišminim junacima ne proizvodi potrebu za pokajanjem za kojim bi sledio oproštaj, jer za veličinu počinjenih zločina ne postoji opravdanje. Vilko Lamian spoznaje strah i iz straha donosi odluku da preživi, a ta odluka navodi ga dalje na zlo. Postaje trgovac životima. Postao je kapo i trebalo je da bude onaj koji upravlja, starešina, natčovek, kao i ostali koji su se na svoje položaje ispeli da bi dali maha obožavanju sile, da bi se ushićivali ubijajući druge. Lamian je postao lažan, nije bio kapo iz uverenja, i već u logoru postaje kapo samom sebi, jer je udarajući na druge udarao na sebe.

Iz kratkog uvodnog teksta koji je Aleksandar Tišma napisao za prvo izdanje svojih drama čitalac može zapaziti da Dozvoljene igre čine tekstovi nastajali sporadično, u rasponu od preko dve decenije, ali da je knjiga sklopljena u jednom egzistencijalno zgusnutom istorijskom trenutku. U potpisu, naime, stoji: „mart 1999”. Tako je, pred poslednju istorijsku buru koju će Aleksandar Tišma doživeti, prošaputala i njegova Talija, muza koja ga je već odavno bila napustila, a kojoj se sada vratio diskretno, tek toliko da upotpuni sve žanrovske aspekte svog literarnog opusa. Sam autor kaže kako su mu drame nudile „neku vrstu brze, olakšavajuće i opuštajuće nadoknade” za sve muke koje su pratile nastajanje proznih dela. Napisao ih je ukupno šest, a u knjigu su se „sklopile same od sebe, sledeći redosled nastajanja”.

(Iz predgovora)