KLASICI, DRAME, MISLI

Portret jednog džentlmena zbirka je delâ Oskara Vajlda koja dosad nisu prevedena na srpski jezik. Knjiga obuhvata novelu Portret gospodina V. H., u kojoj Vajld predstavlja Vilija Hjuza, mladića koji se i dalje smatra jednim od najšokantnijih, ali istovremeno i najfascinantnijih mogućih odgovora na pitanje koje već skoro četiri veka muči šekspirologe – ko je zapravo bio misteriozni gospodin V. H. kome je Šekspir posvetio svoje Sonete?

Prema Peteru Akroidu, Vili Hjuz je „nastao u dimu cigareta i mirisima vina i brendija”, zahvaljujući upravo Vajldu i istoričaru umetnosti Robertu Rosu.

Rodio se u julu 1889. godine kada je Vajldova novela Portret gospodina V .H. objavljena u Blekvuds magazinu.

Tu je i drama Vera, ili Nihilisti, što je Vajldovo prvo dramsko delo, u kojem, kroz životni put Vere Saburov (kasnije Katinski) – od osvete do žrtvovanja – preispituje moralne norme u kontekstu političkog previranja.

Sledi putopis Utisci o Americi, gde kroz oštar i duhovit ton prikazuje sliku Amerike koja se potpuno kosi sa idealizovanom vizijom koja je bila dominantna u to vreme.

U zbirci pred vama se nalaze i Pesme u prozi, što je kolektivni naziv za šest proznih pesama koje je Vajld objavio u časopisu Fortnajtli rivju (1894). Nastale iz njegovih brojnih usmenih priča, ove prozne pesme jedine su koje je objavio za života.

Prvi pogovor knjige čini tekst Džejmsa Džojsa u kojem se, kroz društveni i književni aspekt, pruža pregled Vajldovog života, a drugi je prevodilački osvrt Dejana Acovića na rad i delo Oskara Vajlda.

Preveo s engleskog: David S. Pijade
Ah, ostvarite svoju mladost dok je tu! Ne rasipajte zlato svojih dana, ne slušajte dosadne, nemojte pokušavati da popravljate sudbinu onih koji su svoj život promašili zanavek, ne poklanjajte svoj život neznalicama, prostacima i običnima! To su bolesni ciljevi, lažni ideali našeg doba. Živite! Živite divnim životom koji je u vama! Ništa ne izgubite! Uvek tražite nove doživljaje za vaša čula! Ne bojte se ničega!
Dorijan Grej, mladić zanosne lepote, naručuje svoj portret u prirodnoj veličini od slikara Bazila Holvarda ne sluteći da će ta slika imati sudbonosni uticaj na njegov život. Zbog težnje za večnom mladošću, Dorijan priželjkuje da lik na platnu stari umesto njega i tada ova priča zadobija mračan preokret, u kome se hedonistički ideali pretvaraju u put ka bludu i propasti.

Ova dinamična priča, ispresecana smelim filozofskim refleksijama harizmatičnog lorda Henrija o moralu i uživanju, Vajldova je kritika licemernog viktorijanskog društva koje zanemaruje dualnu prirodu čoveka, trudeći se da zažmuri na njegove mračne porive i strasti. Mada je Slika Dorijana Greja, zbog tema koje pokreće, najpre naišla na negativnu recepciju, vremenom je pokazala da je zaslužila da stoji uz najveće svetske klasike.

Prva četiri Pisma iz zatvora Vajld je pisao svom kanadskom prijatelju i, po njegovoj želji, izvršitelju literarnog testamenta; bez njih, teško bi se mogao do kraja razumeti stvarni Vajdov položaj i stanje u Redingu.

De profundis je Oskarov najelokventniji spis iz zatvora, svojoj ljubavi, lordu Alfredu Daglasu, zvanom Bouzi, u kome on bez imalo zadrške iznosi unutrašnja previranja, osećanja i razmišljanja sa pozicije čoveka koga su odbacili svi: porodica, prijatelji, društvo...

Dramu Salome Oskar Vajld je napisao na francuskom jeziku, u znak poštovanja prema francuskim kolegama – Floberu, Malarmeu, Morou i Huismanu, koji su se mnogo bavili ovom temom. Ulogu Salome planirao je za čuvenu Saru Bernar. U Engleskoj, zbog Vajdove reputacije, zvanično je postavljena na scenu punih 30 godina nakon smrti pisca.

London, krajem XIX veka. U jednom umetničkom studiju, zanosni i bogati Dorijan Grej pozira slikaru Bazilu. San o posedovanju portreta koji će stariti umesto njega i prihvatiti tragove vremena na njegovom anđeoskom licu postaće za Dorijana paradoksalna, zastrašujuća stvarnost. Ali neće samo belezi starosti preći na sliku ovog lepog mladića, već i sramni poroci njegove duše: duše pune oholosti, iskvarene i dekadentne, zarobljene u ponoru izopačenosti i cinizma, neobuzdane pohlepe i želje za uživanjem svake vrste. Iz unapred izgubljene borbe za večnu mladost, Dorijan će izaći poražen, kao rob apsurdne želje da poistoveti umetnost sa životom.

„I zato će ovaj roman biti za svakog doživljaj. Jer na kraju, kada ga pročitate i zaboravite sve ličnosti i događaje u njemu, ostaće vam još dugo u duši drhtanje neko puno tajanstvene lepote ove knjige, kakvu su imala samo dela u srećnim vekovima grčkim i renesansnim, kada su znali istinu: „lepota je jedino protiv čega ni vreme ništa ne može.

Filosofije se rasipaju kao pesak, jedna već prolazi za drugom, ali je lepota radosti za sva vremena i svojina večnosti”. - Miloš Crnjanski

Uz Džojsa i Beketa, najpoznatiji irski pisac, jedan je od onih genija koji su stradali zbog povrede tzv. „moralnih društvenih normi“, u ovom slučaju
normi viktorijanske Engleske krajem XIX veka.
Tvorac besmrtnih pozorišnih komada i romana Slika Dorijana Greja, uhapšen je 1895. godine u trenutku kad je bio na vrhuncu slave i osuđen na dve godine robije.
Život mu je uništen, nikada više nije video svoju decu, a iz ovog iskustva nastala je Balada o tamnici u Redingu, protest protiv nehumanog društva i države, besmrtno poetsko delo koje kao da je izašlo iz Danteovog Pakla. U središtu zbivanja poeme je okrutna sudbina i pogubljenje gardiste Čarlsa Tomasa Vuldridža.
„. . . Ime Redinga, međutim, ostaje mu u pameti. On se, iznenada, seća, da to ime nije prvi put pročitao. Seća se kako je po želji svoga oca, koji je bio ušao u Dumu, počeo da uči engleski. Otac mu je bio angloman, kao i toliki, drugi, Rusi. Dao ga je da uči, engleski, guvernanti. Ona je sedela u naslonjači, sa nogama pokrivenim pledom, koji je bio škotski. Ona ga je uzimala na ispit dva puta nedeljno. Morao je da sriče engleske reči. Morao je glasno da ih ponavlja, za njom, a što je pri tome bilo najluđe: ono što je ponavljao, bili su neki stihovi, koje nije ni razumeo. Sad zna da su, to, bili stihovi jedne balade. Nedorastao, morao je da sluša i uči, na pamet, stihove, o pranju patosa u tamnici u Redingu, o urlanju engleske himne, i vešanju nekog mladog vojnika, iz irske garde, koji je ubio, onu, koju je voleo. . . “

Engleski književnik i esteta, talentovani govornik, teoretičar „larpurlartizma“ je u svom jedinom romanu Slika Dorijana Greja, otvoreno i kritički ustao protiv licimerja i amorala, čime je izazvao oštre kritike. Ovom romanu se može pristupiti i kao jednoj kriminalnoj priči, što on i jeste i po poreklu i po nameni. Dorijan Grej, dendi i zločinac, nastao je istovremeno kad i Šerlok Holms: za vreme jedne večere na kojoj su Oskar Vajld i Konan Dojl prihvatili ponudu američkog izdavača da svaki od njih napiše po jedan roman. Autor je u svom romanu sproveo svoju estetičku kritiku života i dao obrazac jedne umetničke egzistencije.

London, krajem XIX veka. U jednom umetničkom studiju, zanosni i bogati Dorijan Grej pozira slikaru Bazilu. San o posedovanju portreta koji će stariti umesto njega i prihvatiti tragove vremena na njegovom anđeoskom licu postaće za Dorijana paradoksalna, zastrašujuća stvarnost. Ali neće samo belezi starosti preći na sliku ovog lepog mladića, već i sramni poroci njegove duše: duše pune oholosti, iskvarene i dekadentne, zarobljene u ponoru izopačenosti i cinizma, neobuzdane pohlepe i želje za uživanjem svake vrste.
Iz unapred izgubljene borbe za večnu mladost, Dorijan će izaći poražen, kao rob apsurdne želje da poistoveti umetnost sa životom.

Oskar Fingal O'Flaerti Vils Vajld rođen je 1854. godine u Dablinu. Bio je irski dramski pisac, pesnik i autor brojnih kratkih priča i jednog romana. Poznat po svojoj britkoj duhovitosti i obilju aforizama, postao je jedan od najuspešnijih dramaturga s kraja viktorijanskog doba i jedna od najvažnijih ličnosti svog vremena. Provokativan, ekstravagantan, intelektualno nadmoćan, Vajld je rušio zastarele kanone. Kada je prvi put objavljena u Engleskoj, Slika Dorijana Greja izazvala je pravi skandal i uskomešala duhove javnosti. Međutim, uskoro se javljaju problemi sa alkoholom, a njegova slava počinje da bledi. Nakon što je dve godine proveo u zatvoru, seli se u Pariz. Nikada se nije vratio u Irsku ili Britaniju, i umro je u siromaštvu, zaboravljen od svih. Kažu da je na samrti rekao: „Jedno od nas moraće da ode.“