KLASICI, DRAME, MISLI

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veselo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Najpoznatija zbirka pesama Rabindranata Tagorea Gradinar objavljena je još 1913. godine, i više od veka pleni svojom univerzalnošću i lepotom. Neprolazna vrednost ovih stihova inspirisanih ljubavlju očarava generacije čitalaca koji u njima prepoznaju titraje svojih osećanja.

Prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji nije bio Evropljanin, Rabindranat Tagore vrhunskim poetskim izrazom preneo je suštinu indijske duše i tako je upisao u kanon zapadne književnosti.

Gradinar, večna riznica osećanja i mudrosti, u ovom izdanju oplemenjen je raskošnim ilustracijama Ane Grigorjev.

Vanvremenska poezija prožeta duhom jedinstva srodnih duša, čija univerzalna vizija i vera u humanost nema granica.

Tagore je voleo život u svim njegovim oblicima. Kao iskreni i pažljivi posmatrač prirode, on u svakoj njenoj manifestaciji prepoznaje istovetnost između apsolutnog i posebnog, između suštine svakog čoveka i suštine univerzuma. Osim što pokazuje kolika je njegova ljubav prema prirodi, jasno je i kolika je njegova ljubav prema ljudima i životu. I upravo ga je ta ljubav upoznala sa različitim osećanjima, iskazanim u raznim nijansama tuge i radosti, razočaranja i nade, strepnje i hrabrosti, nežnosti i naklonosti.

Bogat evokacijama, jezik ovog indijskog pesnika dopire do nas kao eho najskrivenijih dubina duše. Dok mistični panteizam prožima svaku reč, harmonija caruje u pesmama obdarenim prefinjenom muzikalnošću: Tagore ima moć da svaki poetski element obavije posebnom aurom sugestije i suptilnom i neodoljivom čarolijom.

„Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra – šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.“

„Jer proletnji dani opet idu; pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraća i rumeni na granama iz godine u godinu; tako se i ja možda rastah od tebe da se opet vratim.“

U romanu „Brodolom" autor se bavi kultom porodice u Indiji i težnjom za ostvarenjem porodičnog ideala. Glavni junak, Rameš, odlazi brodom na svoje ugovoreno venčanje ali brod kojim je putovao tone... Crtajući taj problem u svetlu običaja i tradicije svoje zemlje, Tagore otkriva čitav jedan novi svet, dalek po svojim spoljašnjim pojavama, ali blizak, privlačan i prisan po svojim osnovnim ljudskim doživljajima, stremljenjima i problemima.  

Ljubav je glavna tema svih Tagorinih dela: ljubav prema ženi, prema deci, prema prirodi, prema životu uopšte. Žena kao najlepše i najneposrednije oličenje života ima počasno mesto u Tagorinom delu. Čovek je svuda traži i svuda pronalazi. Toliko mu je potrebna da mu se čini da ju je video u snu pre nego što se s njom upoznao ili da je bila njegova u nekom ranijem životu.

Rabindranat Tagore (1861 — 1941) bio je indijski književnik, dramaturg i filozof. Napisao je više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama, veliki broj eseja i druge proze. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću. Zadivljen prirodom i njenim detaljima, svoje prve pesme napisao je u svojoj osmoj godini. Do sedamnaeste godine života obrazovao se kod kuće, kada je na očevo insistiranje otišao u Englesku i da bi studirao prava. Studije u Engleskoj nije dovršio, već se vratio u Indiju i opredelio za književnost. Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“. Godine 1913. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Samo u sjedinjenju najboljeg s obe strane, čoveka sa Istoka i sa Zapada, misli Tagora, mogao bi se pronaći potpuni čovek i ono što se naziva "totalitet humanog". Zapad je opsednut spoljašnoću, potpuno otuđen od svog unutrašnjeg bića, dok je Istok u okovima nepokretnosti i mirovanja da se nikada nije mogao otrgunti od svojih unutrašnjih korena. Put do totaliteta humanog za Tagoru je isti kao i za velike zapadnjake Getea i Tolstoja, a to je ideja obrazovanja.