POEZIJA

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam.

Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. - Bojan Vasić

Osnov srpskog izdanja knjige "Izabrane pesme: 1962-2022." jeste knjiga Čarlsa Simića "New and Selected Poems: 1962-2012."Ovom reprezentativnom izboru Simićeve poezije, objavljenom u SAD 2012. godine, dodat je izbor iz tri Simićeve knjige pesama objavljene u proteklih deset godina ("Ludak"; 2015, "Zapisano u mraku"; 2017, "Priđi bliže i slušaj"; 2020).
Izbor pesama u knjizi "Izabrane pesme: 1962-2022." dao je sam autor.
Sastavni deo ove knjige jesu izabrani autopoetički tekstovi Čarlsa Simića. Najcelovitije i najreprezentativnije predstavljanje poezije Čarlsa Simića na srpskom jeziku. Poezija Čarlsa Simića prevodi elemente velikih priča, prethodno destruisanih, ironično razloženih na sastojke manipulacije i otuđenosti od stvarnog ljudskog smisla, na relacije privatnog života. U tome se otkrivaju najuzbudljiviji trenuci ove poezije, časovi kada ona tiho i postepeno, pa možda zato i s većom snagom, razlistava slojeve nesumnjivo privatnog života i sadržaje spoljne, pa samim tim i nametnutne egzistencije. Preispitujući sliku društva preko njegovih velikih priča (ideologija, politika, mediji), pesnik uviđa sav raskol koji se otvara između čoveka i njegovog sveta, između subjekta i njegove epohe. Ostajući na strani običnosti i privatnosti, pesnikovi stihovi u tom izboru vide istrajavanje na strani antropoloških nužnosti: tihost i žudnja, strast i mudra privrženost elementima. Mir svakodnevice i ponori istorije, taj raspon odražava u punoj meri poetičku poziciju Čarlsa Simića koja privileguje trenutak umesto istorijskog trajanja, a privatnost umesto kolektivnog vremena.