Doživljaj sveta u ovoj poeziji Aleksandre Gajović obeležen je neposrednošću i iskrenošću do ispovednosti. Pesnikinja govori o svojim sumnjama i neizvesnostima, o svojim strahovima i uzletima, o svetu kakav jeste i o svetu kakav bi volela da bude, o praznini u svakodnevici i o Bogu kao izvoru svetlosti, o grubostima i nedovoljnostima svakodnevnog života i o ljubavi uz koju je svakodnevica moguća i podnošljiva. Sve to pesnikinja u pesmama iz knjige Oslobođena predstavlja u gotovo razgovornom tonu. Ona veruje da se u svetu mora razgovarati, pa da i sama poezija treba da bude jedan takav razgovor, neposredno obraćanje odsutnom ili prisutnom drugom. Poezija se razume kao prizivanje snažnih doživljaja, zbog čega ove pesme govore jasno, u neskrivenim retoričkim nizovima.
