POEZIJA

Iz recenzije Emilije Obuhove:

Čudesan je pesnik Osip Mandeljštam. Ko je makar jedanput pokušao da čita njegove stihove, počinjao bi, gotovo odmah, da se utapa u stihiju muzike. Ona očarava, vodi i odvodi od briga i svakodnevice, od besmislenih pitanja i odgovora, od osećanja vremena i predosećanja rastajanja. Neophodno je samo, na samom početku, učiniti mali napor, postarati se ući u taj ritam, dospeti do melodije stiha. Melodija pesme osvaja vas mnogo pre no što dođete sebi i započnete sa pitanjima: o čemu je to, o kome? I zašto sa muzikom nije teško umirati i, ono što je tu najmanje razumljivo – kakva je to crna bunda što će ostati da visi na vešalici i posle smrti pesnika?

Sovjetski literarni svet je bio, kao što je poznato, podeljen na one koji su pevali u slavu nove vlasti, pisce u gospodskim bundama, i na ozeble, na hladnom vetru represije, bez šinjela. Gogoljevski Bašmačkin je za Mandeljštama bio simbol globalne nezaštićenosti – nigde, ničim, ni u čemu. U tom smislu i sam je Mandeljštam bio Bašmačkin – prosjak, beskućnik, mnogima nerazumljiv i čak neprijatan.

Ne može se reći kako je Mandeljštam bio poeta „kulture”; on je pre bio pesnik civilizacije i za civilizaciju. Jednom, kad su ga zamolili da odredi akmeizam – književni pokret kom je pripadao – rekao je: „Čežnja za svetskom kulturom.” Ovakvo shvatanje svetske kulture potpuno je rusko. Zbog svog položaja (ni istok, ni zapad) i svoje okrnjene istorije, Rusija je uvek patila od kompleksa kulturne inferiornosti, bar u odnosu prema Zapadu. Iz te inferiornosti uvrežio se ideal izvesnog kulturnog jedinstva onog „tamo” i, shodno tome, – intelektualni apetit za sve što otud stiže.

Josif Brodski