POEZIJA

Namerivši da se distancira od zamki petparačkog Holivuda, čiji znameniti pobornici ovdašnju kulturu vode upravo u pravcu lako prodavanih i lako konzumiranih magli, Skalušević nudi svoje verzije filmskih i književnih priča, stavljajući se u red pisaca koji baš i ne čeznu za postmodernom i njenim nasleđem i uticajem. Pritom se njegova zbirka Tucanje jezika, kao i većina njegovih ranijih pesničkih ostvarenja, oslanja na jednu vidljivu i na jednu nevidljivu Krajinu, kao i na mitski grad Nitogen u njenom središtu. Literarni Nitogen, koji Skalušević uporno ustanovljava i pre ove zbirke pesama, i kao pesnik i u funkciji urednika časopisa, zemlja je kranova i brodskih dizalica, doseljenih Kineza, rudnika i nusprodukata hemijske industrije. Međutim, on je i zemlja timočke vlaške magije, neobičnih običaja i sumanutih karaktera koji srljaju u sopstvenu propast češće nego što to ljudi inače rade. On je takođe zemlja straha od prokletstva i uroka, a isto tako i zemlja vinograda i brodova povezana Dunavom sa celom Evropom. Ipak, on je i pupak sveta u kome pesnik zaziva u sebi ono iskonsko: dodir ljubavi, škripu snega iz detinjstva, urbanu svakodnevicu svoje mladosti, ne braneći čitaocima da i sami isto urade.

Sve je nastanjeno u Skaluševićevim stihovima – mit, istorija, politika, ekologija, estetika prezrenog, gradski pejzaž, odbačeni i skrajnuti čovek, tradicija, modernizam, primarna psihologija, nemir i ravnodušnost, pobuna i poslušnost – zapravo sav panoptikon sveta. Da, sva skala čovekovog sna na zemlji je tu, u poeziji negotinskog minezengera. Skaluševićev glas je vazda sveža pobuna protiv autokratije vremena i završetka čoveka.