POPULARNA PSIHOLOGIJA I LIČNI RAZVOJ

Nakon što smo prešli četiri glavna puta ka spoznaji sebe i drugih i pošto smo pronašli način da dostignemo sreću koja je, kao želja i dužnost svakog od nas, konačni cilj našeg unutrašnjeg putovanja, Bukaj nas usmerava da istražimo šta dolazi posle sreće.

Iako je sreća „vrh planine“, ona nije i kraj puta. Autor nas poziva na novo putovanje, i to vozom, „od neznanja od koga svi počinjemo, iznova i iznova, ka mudrosti do koje možda nikada nećemo stići, čak i kada smo joj svakim danom sve bliži“.

Ovaj put, ističe Bukaj, nije obavezan, on je mogućnost i ništa više (i ništa manje) od toga. Jer, ukrcavanje u voz koji vodi ka mudrosti uključuje odluku da ostavimo za sobom sve umirujuće izvesnosti, nasleđene istine i stečena znanja. Na Put mudrosti odvaže se oni koji su spremni da pođu u potragu za najvećim od svih znanja – poznavanjem samog sebe.

Svaki čovek želi da dostigne sreću. Veliki deo naših napora, neprospavanih noći i svakodnevnih snova upravljeni su ka tom cilju. Međutim, malo je pojmova koji su toliko neuhvatljivi i koje je tako teško definisati kao što je sreća. Šta znači zapravo sreća? Kako je dostići?

Biti srećan nije samo naše pravo – sreća je, takođe, na mnogo načina, naša obaveza ugovorena sa životom – kaže Horhe Bukaj izvodeći nas na poslednju od četiri nezaobilaznih staza naše unutrašnje stvarnosti – na Put sreće.

Veran svom stilu, Horhe Bukaj nema za cilj da nam ponudi proverene formule niti recepte koji će nam objasniti kako da budemo srećni. U ovoj fazi svojih Putokaza, Bukaj prati svakog od nas i navodi da sami pronađemo svoj put ka mogućoj ličnoj sreći proistekloj iz naših najdubljih uverenja.

Smrt voljene osobe, raskid veze, propali brak, gubitak posla ili neostvareni snovi, sve su to fenomeni koji nas mogu preplaviti tugom ili gurnuti u očaj. Vodeći nas Putem suza, Horhe Bukaj ukazuje na jedan od najtežih, ali, u isto vreme, i najvažnijih izazova sa kojim se svaki čovek mora suočiti – sa procesom tugovanja.

Svojstvenom rečitošću, Bukaj nam predočava da je patnja sastavni deo ljudske sudbine i sugeriše da je moguće preživeti čak i najbolnija iskustva, kao i da su nam ona neophodna za lični razvoj i sazrevanje.

Put suza je važan i koristan putokaz koji nam pomaže da se orijentišemo onda kada ne vidimo jasno i mislimo da izlaza nema. Pokazuje nam kako da prevaziđemo tugu a ne zapadnemo u očajanje, kako da na kraju puta, kad bol utihne, prikupimo dobit koju smo stekli u najtežim trenucima iskušenja.

U Putu susreta Bukaj nas vodi na put koji je istovremeno i strašan i lep, opasan i primamljiv, strm i uzvišen – put susreta s drugim. Upućuje nas na otkrivanje novog značenja pojma „mi“ koje prevazilazi strukturu „ja” i dodaje iznenađujuću vrednost prostom zbiru „ti” i „ja”.

U ovoj mudroj i zabavnoj knjizi autor razbija u paramparčad duboko ukorenjena uverenja o ljubavi i seksu. Takođe, istražuje odnose u prijateljstvu i u porodici (sa decom, roditeljima, među sestrama i braćom...), stavljajući akcenat na zaljubljenost i brak. I tako, neosetno, dok nas zasmejava i tera da se zamislimo, pokazuje nam put istinskog susreta u svim našim odnosima.

Bez susreta nema ni zdravlja. Bez postojanja jednog kolektivnog „mi“, naš je život prazan iako su nam kuća, podrum i sefovi ispunjeni skupocenom imovinom – tvrdi Bukaj.

Kako god nazvali naš konačni cilj – sreća, spokoj, samospoznaja ili formula uspeha – Put samozavisnosti je polazište, prva staza ka ispunjenosti ljudskog bića. Na ovom putu Horhe Bukaj nam pomaže da shvatimo kakav smisao i značaj za svakog od nas ima činjenica da zavisimo ili ne zavisimo od drugih.

Rešenje je u tome da preuzmem odgovornost, da se sâm staram o sebi, da uzmem život u svoje ruke jednom za svagda – kaže Bukaj.

Biti sâm sebi dovoljan, ne zavisiti ni od koga, bilo bi savršeno, ali nije ostvarivo. Niko nije u stanju da opstaje bez drugih. Drugi su nam neminovno potrebni na mnogo različitih načina.

Ako je zavisnost štetna, nezavisnost nemoguća, međuzavisnost nezdrava, uzajamna zavisnost loše rešenje... Šta nam onda preostaje? Samozavisnost.