Proizvodi

Neke knjige lakše je napisati nego doći u poziciju da se one napišu. Knjiga Dijalozi Žila Deleza i Kler Parne mogla je da ugleda svetlo dana zato što iza nje stoji jedna od najuzbudljivijih filozofskih tvorevina dvadesetoga veka, delo Žila Deleza. Melodija u dva glasa (a da se ne zna kome pripada koja deonica), presek najmanje dve perspektive (a da se ne može jasno razlučiti odakle i ko govori), preplet tekstova (a da se ne zna ko je autor kog odlomka), mapa ideja (Delezovih), splet uskih prolaza, lavirint, ova se knjiga može čitati kao filozofska poezija (za osetljive), kao iščašeni vodič kroz Delezovu filozofiju, kao uzbudljiv filozofsko-literarni eksperiment, ili se čitalac, jednostavno, može prepustiti jezičkoj bujici i tekst pročitati u dahu. Možda ponešto i nećemo razumeti, ali ni Marks u prvom čitanju nije razumeo Hegelovu Fenomenologiju duha, pa je ipak zapisao (otprilike): "Ništa mi nije jasno, ali je divno, kao šum što ga prave talasi koji udaraju o stene!" Isto važi i za ovu knjigu.

Remek-delo Razlika i ponavljanje Žil Delez objavljuje 1968. godine. Iako Delez stvara u naplodonosnijoj filozofskoj atmosferi dvadesetog veka – u periodu od 1965. do 1975. godine uz Deleza svoje najvažnije knjige objavljuju Mišel Fuko, Žak Derida i Žan-Fransoa Liotar – iako, dakle, on nije usamljeni genije okružen nerazumevanjem (naprotiv), njegova je filozofska genijalnost najradikalnija, a gustina njegovih ideja najveća. Posle Razlike i ponavljanje, što je jedan od segmenata Delezove doktorske teze (dva druga segmenta su Spinoza i problem izraza i Logika smisla, obe objavljene 1968. godine), pojmovima razlike i identiteta jednostavno je nemoguće pristupiti onako kako im se pristupalo do tada. Ako se pojam identiteta uvek izražavao u identitu pojma sa samim sobom, ako je pojam, od vremena grčke filozofije, pretpostavljao idealna značenja, sa Delezom razlika postaje veličina koja se održava na sopstvenim nogama, ali to, istovremeno, znači da iz ravnoteže izvodi čitavu tradiciju koja je, da bi bila delotvorna, da bi uopšte postojala, morala da leži na čvrstom, nepomerivom temelju. Ako se filozofsko zdanje gradilo tako što se, logično, najpre udarao temelj, potom se dizali zidovi i, na kraju, postavljao krov, posle Delezove knjige filozofi su morali da uče da grade od istog materijala, ali bez unapred datog temelja. Jer, piše Delez kritikujući dotadašnje shvatanje filozofskog neimarstva, odbacujući božanski (transcendentni) autoritet, temelj nam je uvek dolazi s neba. Sada se temelj (identitet) urušava u sebe stvarajući heterogenu sredinu koja zahteva nove pojmove. Zato Delez izumeva pojmove smatrajući to izumevanje najvišom filozofskom delatnošću. Zato u ovoj knjizi koju, preporučuje pisac, treba čitati kao detektivski roman, pronalazimo pojmovna čudovišta i pojmovna čudesa poput transcendentalnog empirizma, haosmosa, razdružujućeg sjedinjavanja (disjunktivna sinteza), kao i čitav niz fascinantnih pojmovnih kombinacija koje i dalje čekaju svoje tumače, svoje (rekao bi možda Delez) ljubavnice i svoje ljubavnike.

Svojim prijateljima filozofima, piscima i slikarima – Hjumu, Lajbnicu, Bergsonu, Fukou, Prustu, Kafki, Zaher-Mazohu – Žil Delez je posvećivao knjige. Spinozi i Ničeu, možda i najvažnijim svojim sagovornicima, čak po dve. Neprijatelje, međutim, nije udostojio te časti. Sa Platonom, Hegelom, Hajdegerom, Delez je u neprestanoj, nekad eksplicitnoj, češće implicitnoj polemici, ali knjige im nije posvećivao. Osim jednom. Onom najvećem. Kantu.

Delez je Kanta neprijateljem nazvao 1973. godine, u pismu Mišelu Kresolu. U tom neobičnom tekstu, briljantno ironičnom i oštrom do neprijatnosti, Delez primećuje da je njegova generacija („jedna od poslednjih“) bila „ubijena“ istorijom filozofije, tom „filozofskom verzijom Edipovog kompleksa“, te da je izlaz iz represivne matrice nastojao da pronađe uz pomoć autora koji su se „suprotstavljali racionalističkoj tradiciji u toj istoriji“. Dodaje da je najviše prezirao „hegelijanstvo i dijalektiku“, ali da je knjiga o Kantu nešto drugo. „Knjigom o neprijatelju“ pokušao je Delez da pokaže kako taj neprijatelj funkciniše, kako radi njegov veliki mehanizam, ta moćna mašinerija, da ispita njene pokretače, zamajce, zupčanike, točkiće (rouages): „sudilište Uma, odmerenu upotrebu sposobnosti, potčinjavanje utoliko licemernije što nam je poverena titula zakonodavca. Ali moj način da se izvučem iz tog razdoblja prevashodno je, po mom dubokom uverenju, bio da istoriju filozofije shvatim kao neku vrstu guženja ili, što se svodi na isto, bezgrešnog začeća. Zamišljao sam sebe kako prilazim s leđa nekom autoru i pravim mu dete, koje bi bilo njegovo, a ipak čudovišno. Veoma je važno da bude njegovo, zato što je bilo potrebno da taj autor zaista kaže sve što sam mu stavljao u usta. Ali dete je moralo da bude i čudovišno, zato što je došlo iz raznih vrsta rasredištenja, iskliznuća, lomova, tajnih predaja u kojima sam silno uživao“. Knjige o Ničeu, Bergsonu, Spinozi, Lajbnicu, zaista su takve, čudesne i čudovišne istovremeno. To su čudesna čudovišta čije crte prepoznajemo: jasno je da je to, recimo, Niče, ali i nije Niče nego je nešto drugo, ili neko drugi, Delez na primer, ali i ono što obuhvata i samog Deleza, pojmovna opna ili pojmovni mehur u kojem se nalaze oba filozofa, posuda spletena od novih, ili slomljenih pojmova, od paradoksa i nemogućih identifikacija. To uzimanje s leđa, ta sodomija, to bezgrešno začeće, upravo je ono što će Delez u svom remek-delu Razlika i ponavljanje nazvati genitalnim mišljenjem, onim što je lišeno polnosti, mišljenjem koje se rađa iz samog mišljenja, bez seksualnog čina: mišljenje oplođeno drugim mišljenjem.

– Iz pogovora

Knjigu o Zaher-Mazohu Delez objavljuje 1967. godine. Godina je važna. U to vreme Frojd je jedan od „obaveznih“ autora francuske teorijske scene, a njegovo otkriće „nesvesnog“ jedno od najubotijih uporišta u razgradnji suverenog subjekta. Pisati protv Frojda u to vreme ne samo da nije bila raširena praksa nego i poduhvat koji bi, u najmanju ruku, naišao na otpor. Delez, međutim, radi upravo to. Ne odričući Frojdu genijalne uvide (naprotiv), on se silovito obrušava na Frojdov sado-mazohistički kompleks. Knjiga o Zaher-Mazohu zapravo je knjiga o Frojdu.

Primećuje Delez da je spoj sadizma i mazohizma, onako kako ga Frojd vidi, umnogome problematičan. Da bi ga napao, Delez kreće u iščitavanje dela ponešto zaboravljenog Zaher-Mazoha i silovito dovodi u pitanje bliskost sadizma i mazohizma. Istovremeno, u virtuoznim analizama Frojdovih dela, vide se klice velikih Delezovih ideja koje će on sa neuporedivom snagom i lucidnošću da razvija u svojim velikim knjigama Razlika i ponavljanje, Logika smisla i, kasnije, Anti-Edipu i Hiljadu ravni (poslednje dve knjige zajedno sa Feliksom Gatarijem).

Knjigu Spinoza i problem izraza Žil Delez objavljuje 1968. godine. U tom rukopisu Delez je potvrdio ono što je već bilo pokazano u njegovim prethodnim knjigama o Hjumu i Ničeu: reč je o vrhunskom istoričaru filozofije. Klasični ton njegovog dela, međutim, nije najavljivao ono što će se dogoditi u njegovim potonjim delima, pisanim zajedno sa Feliksom Gatarijem: odvajanje od akademskog diskursa i stvaranje možda i najuzbudljivije filozofske građevine 20. veka.
Ipak, knjiga Spinoza i problem izraza mnogo je više od korektne istorijsko-filozofske studije. Iako ćemo iz ove knjige, pisane po svim uzusima akademskog žanra, naučiti puno o samome Spinozi, ova knjiga nam Spinozu otkriva u svetlu kakvom ga, pre Deleza, nismo videli. Delez je izričit: Spinoza je empirist. Već na toj ravni reč je o svojevrsnom skandalu. Ali ni empirizam kod Deleza nije ono što je bio do njega. Empirizam nije niža vrsta filozofije, već najuzbudljivija filozofska avantura u istoriji filozofije. A u toj avanturi Spinoza je neizostavno ključni lik.
Nasuprot onome što smo o Spinozi znali pre Deleza, sada se holandski filozof pojavljuje kao mislilac ne suštine i supstancije, već pre svega mislilac atributa i modusa, mislilac izraza. Delez je jasan (i nov): o supstanciji znamo samo ono što je izraženo. Supstancija je isto što i izraz. Prema tome, glavno pitanje nije "šta je supstancija?", nego "kako razumemo izraz?".