Proizvodi

Apulejev roman Metamorfoze, u 11 knjiga, nosio je u nekim antičkim izdanjima i naslov Asinus aureus (Zlatni magarac). To svedoči o brzoj popularnosti dela. Jer takav naslov ne znači ništa drugo do „zlatna knjiga o magarcu“.

O Apulejevom romanu ispisano je u nauci brdo literature, iznesena masa teza i hipoteza... Mi danas znamo da Apulej po motivu nije originalan. Ali bože moj, ko bi mu to uzeo za zlo! Davno je zapaženo da često nije najvažnija originalnost motiva, već snaga izraza i pečat koji delu daju specifika
pisca, sredine i vremena...
Da se jedan čovek pretvori u magarca, ali da i dalje zadrži ljudsku moć razumevanja, i tako vidi mnogo štošta, jer ljudi ne obraćaju pažnju na prisustvo „beslovesne životinje“ – to je dragocen motiv, podesan kao izvor zapleta i satire.

Apulej čini jasne aluzije na autobiografski karakter romana: i junak romana je, kao i Apulej, posvećen u razne kultove, rituale, misterije, i hvališe se time; obojica su studirali u Atini, obojica su
ljudi od pera i ukusa, i putuju svetom željni saznanja i pronicanja u tajne prirode.

„Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?“