Čemu još jedna knjiga o Njegošu? Toliko toga o njemu je već napisano.
Po vokaciji, bio je pesnik. Sve drugo je bio po nužnosti.
Običavao je, kažu, da se povlači u sebe. Sedeo je u miru i ćutao. Mislio je. Iz tog ćutanja i mišljenja rođena su njegova dela.
Živeo je kratko. Umro je u 37. godini.
Nikada nećemo saznati (da je poživeo) šta je sve još mogao napisati. Srećom, imamo se čemu vraćati. To što nam je ostavio nije malo. Naprotiv.
Njegove reči obavezuju.
Vreme u kojem je živeo bilo je izuzetno teško. Sav tragizam istorije osetio je na svojoj koži. Koliko god je mogao, upinjao se da to iskustvo osmisli i domisli.
Tekstovi sabrani u ovoj knjizi, svaki na svoj način, posvećeni su mišljenju, tj. različitim mislima, začetim (a onda u-pevanim) u tjeskoti.
Misliti (pevati) tjeskotu, to je imperativ Njegoševe poetike.
Glavni junaci priče koja sledi jesu Homer i Hajdeger. Najveći deo teksta njima je posvećen. Istovremeno, ovo je knjiga o jeziku. I – govoru. O usmenosti i pismu. O – tumačenju. Kretaćemo se u okvirima prostora mogućeg susretanja lingvistike, klasične filologije i (šire shvaćene) hermeneutike. Čak – psihoanalize. Muzikologije. Ideja je – razumeti čoveka kao biće komunikacije. Biće logosa. Telesno biće. Kao biće koje govori. Koje piše. Kao biće koje sluša. Koje čita.
