Proizvodi

„Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste", piše Šerbedžija na početku ove knjige idući uz nos, tako se kaže, vremenu u kojem živimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog možda još goreg pred nama. Nije važan taj propali komunizam, važna je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbedžija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion godina video na dubrovačkoj plaži kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto možda i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbedžiju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god književnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater." Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabeleži ono što treba.

Aleksandar Jerkov

"Kako je to odjednom čudno i strano. Sijedam za kompjuter i počinjem pisati prijatelju u moju tuđinu. Pišem tamo gdje mi je postalo tuđe. Riječi polako izlaze iz mene i čine se trome i pospane, kao da nemaju šta reći ili objasniti. A i nema se, zapravo, više ništa reći ni objasniti. Prijatelji to ionako razumiju, a bitange više ne uzimam za ozbiljno, jer ih, kad mi se pojave, odagnam od sebe k’o dosadne muhe sa revera moga crnoga kaputa. Dragi Igor Mandić uvijek mi je govorio kako treba pisati, pisati i pisati, jer riječi dolaze do ljudi. Nađu svoj put. Odjek. Ipak, trebam li pisati o svemu tome što sam proživio ovih trinaest godina? Ima li smisla, i zašto, napokon? Ja sam se već odavno pomirio sa svojom sudbinom. Znam da sam, na neki način, gubitnik i da se vrijeme koje smo svi skupa proživjeli ovih trinaest godina nije odviše nježno ponijelo prema ljudima poput mene, ali znam i to da sam izabrao put koji su mi nalagali moj moral i moja savjest."

Pa što je onda egzil? Je li on nešto dobro ili je nešto loše. Nešto između? Ili je, baš kao i svako stanje, pojava, stvar bogata značenjem, od svega sve pomalo, a ništa do kraja što se čini da jeste. Da li egzil proizvodi nas promjenljive ili one nas neke druge...? Ne jednom je pitanja na koja filozofija nije našla odgovore na sebe preuzela poezija.

Pisana između ekstraliterarnih toposa Zagreba, Beograda, Ljubljane, Londona, Moskve, Provanse... i literarnih i artističkih persona, Vladimira Majakovskog, Arsena Dedića, Danila Kiša, Žike Pavlovića, Edvarda Munka... ali i njegove nuklearne porodice, Šerbedžijina knjiga je knjiga o ratu, žrtvi, o novim počecima kojima nisu prethodila iskustvena ni egzistencijalna dovršenja. Duboko je humani testament činjenici koju gospodarima rata niti je u interesu priznati, niti imaju intelektualnog ni emotivnog kapaciteta da je prepoznaju. A to je da je svaka nevina žrtva na bilo čijoj strani jedna žrtva previše.

Iz Predgovora Nikole Petkovića