Proizvodi

Ovo je povest jednog mladog čoveka po kome su zapravo samo gazili, sasvim svejedno da li je gazio grad, njegovi stanovnici, rodbina.

Tomas Bernhard

Uzrok

Podrum

Dah

Hladnoća

Dete

Genijalno delo austrijskog klasika u formi grafičkog romana

Krečana (1970), treći roman Tomasa Bernharda, odmah je privukao pažnju ne samo oštre književne kritike već i zahtevne čitalačke publike, nametnuvši se tako kao jedno od važnih dela neophodnih za potpuno razumevanje bernhardovske poetike. Na veliki publicitet romana uticala je nagrada Georg Bihner, najprestižnije književno priznanje na nemačkom govornom području, koja je te godine dodeljena Bernhardu. Krečana je najradikalnije, formalno najkonsekventnije i estetski najuspelije delo koje je Bernhard dotad napisao. Rigoroznost i neumoljivost narativne tehnike ovde dostiže svoj vrhunac i oblikuje ne samo duh romana već i Bernhardovo pisanje. U ovom romanu se prvi put pojavljuje tema koja će igrati prominentnu ulogu u kasnijim delima – razrađivanje i zapisivanje studije koju Bernhardov junak ima u glavi postoji u glavi, ali nije sposoban da je stavi na papir. Krečana je portret okrutnosti svakodnevnog života, užasa rutine i njenog razornog dejstva na ljudski um.

„Svi ti milioni ideja, rekao je, koje sam imao i koje sam zaboravio, i to u trenu zaboravio. Mogao bih da naselim ogroman grad misli sa svim tim svojim izgubljenim idejama, da ga održavam u životu, čitav jedan svet mogao bi da živi od svih tih mojih izgubljenih misli, bez svake sumnje, čitava istorija čovečanstva mogla bi da živi od svih tih mojih izgubljenih misli. . .“

„. . .današnji čovek je izložen, nezaštićen, danas imamo jednog skroz-naskroz izloženog, nezaštićenog čoveka, do pre samo desetak godina ljudi su se osećali koliko-toliko zaštićeno, ali danas su prepušteni potpunoj nezaštićenosti, rekao je Reger u Ambasadoru. Nemaju gde da se sakriju, nikakvo skrovište više ne postoji, to je ono strašno, rekao je Reger, sve je postalo skroz-naskroz vidljivo i samim tim potpuno nezaštićeno; to znači da čovek danas ne može nigde više da pobegne, danas svuda, bez obzira gde su, ljude proganjaju i love, i oni moraju da beže i sklanjaju se i ne nalaze više nikakvu rupu u koju bi mogli da se zavuku, sem da pobegnu u smrt, to je činjenica, rekao je Reger, to je jezivo, jer svet više nije prijatno mesto, već je samo jezivo mesto. Morate da se pomirite s tim jezivim svetom, Acbaheru, hteli to ili ne hteli, skroz-naskroz ste prepušteni tom jezivom svetu, ako vas ubeđuju u suprotno, onda vas ubeđuju u laž, tom lažju vam danas neprekidno pune uši, u tome su najveštiji pre svega političari i politički brbljivci, rekao je Reger. Svet je užas svoje vrste u kom nijedan čovek više ne nalazi zaštitu, ni jedan jedini, tako je rekao Reger u Ambasadoru.“

Važan roman jednog od najvećih evropskih pisaca na nemačkom jeziku druge polovine 20. veka, u kome mu je, kao što je često slučaj makar na posredan način, kao inspiracija poslužio veliki mislilac Ludvig Vitgenštajn.

"Svest o tome da nisi ništa nego fragment, da kratka i duža i najduža razdoblja nisu ništa drugo nego fragmenti...da trajanje gradova i država nisu ništa drugo nego fragmenti...i zemlja je fragment...da je čitav razvoj fragment...savršenost nije...da su fragmenti nastajali i da nastaju...nema puta, samo dolasci...da je kraj bez svesti...da je onda bez tebe ništa i da je, samim tim, ništa..." Prevela s nemačkog Sanja Karanović

"Hodanje" je zapis razgovora neimenovanog naratora i njegovog prijatelja Elera, dok hodaju i raspravljaju o svemu što im padne napamet, uvek se vraćajući svom zajedničkom prijatelju Kareru, koji je nepovratno potonuo u ludilo. Ova knjiga je savršen uvod u apsurdni, mračni i nesvakidašnje komični Bernhardov svet, posvećen ludilu, izolaciji, tragičnim prijateljstvima - što je prisutno u gotovo celokupnom Bernhardovom delu. Istovremeno, "Hodanje" se bavi nemogućnošću istinskog mišljenja i spoznaje.

"Imitator glasova", koji se donekle izdvaja u književnom opusu Tomasa Bernharda, sadrži 104 priče o ludilu, zločinima, samoubistvima, tajanstvenim nestancima, sve u svemu apsurdima, koji su svakodnevno prisutni u ljudskim životima. Ove bizarne anegdote, neka vrsta crne hronike u Harmsovom stilu, predstavljaju izvanredan uvod u Bernhardova velika dela.

"Vitgenštajnov nećak" je delimično autobiografski roman, s podnaslovom "Jedno prijateljstvo", i to jeste knjiga o prijateljstvu pisca s gotovo genijalnm, ali poludelim nećakom čuvenog filozofa Ludviga Vitgenštajna. Pisac se priseća njihovog dugogodišnjeg poznanstva i pokušava da rekonstruiše delove ekscentričnog života svog najboljeg prijatelja, kao neku apoteozu neprestane borbe umetnika da preživi u svetu koji tone u bezumlje.

Novo izdanje čuvenog Bernhardovog romana. "Umnožavanje betonskih znakova tokom dirljive završnice, snaži magijski i simbolički sloj dela, a sama tragedija mladog bračnog para je zapravo plod njihovog neuspelog pokušaja da uzmu sudbinu u svoje ruke i tako se otmu od tvrdih okova koje im je ona namenila. Utoliko njihova tragedija plastičnije oslikava životnu nemogućnost, dok je obrada umetničkog ekvivalenta istog tog pitanja, najpotpunije data kroz stvaralačko mucanje pripovedača.Tako je celovitom obradom nemogućnosti kao centralnog pitanja romana, upotpunjen uspeh Tomasa Bernharda da i ovde ono što je svakidašnje - uključujući i: (auto)biografsko - pretoči u literarni model koji je u isto vreme prožet jakim arhetipskim slojevima, ali i sasvim osobenim stilom koji ne prestaje da iznenađuje čitaoca." Prevela Mirjana Avramović.

POREMEĆAJ je drugi roman Tomasa Bernharda. Kada je objavljen, 1967. godine, odmah je proslavio Bernharda kao pisca. Mnogi su ga tada poredili sa Kafkom i Beketom, jer on u svom delu nagoveštava mistički elemenat iskustva koji traži simboličku interpretaciju: skriveni smisao stanja koja su bliska svetu nadrealnih snoviđenja. Roman je podeljen u dva dela, i ako je fokus prvog dela na prikazu spoljnog sveta i njegovog uticaja na ljude, drugi deo pomera fokus na ponore unutrašnjeg sveta čoveka. Prevela Sanja Karanović

Delo Tomasa Bernharda predstavlja najviše literarno dostignuće na nemačkom jeziku u drugoj polovini XX veka, i on se danas smatra jednim od najvećih autora moderne svetske književnosti. Knjiga pripovedaka "Gete na sssamrti" prvi put je objavljena 2010. godine u Nemačkoj, a ovo izdanje je prvi prevod u svetu.
Porodične kuće predstavljale su oduvek tamnice, i samo šačica uspeva da se oslobodi, rekoh mu, a većina, što u skladu sa mojim procenama znači devedeset osam odsto, ostaje doživotno zatvorena u tamnici, u toj tamnici kopni, i naposletku, ruinirana u toj tamnici, zapravo, i umire. Ali ja sam pobegao, rekoh mu, pobegao sam iz tamnice u šesnaestoj, i otada sam u bekstvu

Loše raspoloženje Thomasa Bernharda uđe u svaki tekst o njemu. Austrijskog pisca češće se spominje u kontekstu zabrane koju je u oporuci stavio na izvođenje i štampanje svojih djela u domovini nego što ga se čita. Osim naše poslovične lijenosti, ima tu još nečega: on piše tako gusto da ga je teško pratiti na duge staze, bez obzira na ekstatični ritam njegovih pamfleta i optužbi, a uz sve to iz svake njegove knjige na neočekivanom mjestu izviri ruka ovog osebujnog autora i ćušne čitatelja. U romanu ‘Alte Meister’ primjerice, u jednoj od mnogobrojnih digresija opisuje neko malo mjestašce za koje kaže kako se stanovnici tog kraja uvjeravaju kako imaju divan zavičaj, ali u stvarnosti radi se o bljutavom i ružnom prostoru, gdje im zimi snijeg izlazi na nos a ljeti ih proždiru komarci. Bečlijama ovakvi provincijski rajevi izgledaju divno, dodaje Bernhard, njihova glupost izgleda im romantična jer su na svoj bečki način-perverzni. I na čitanje knjiga gledao je na svoj način, smatrajući se nadarenim prelistavačem a ne čitačem: izbjegavajte čitati tzv.nacionalne veličine ili one koji dobivaju dobre kritike, i ti pisci i njihova publika su budale, nitko od njih ne može izdržati strastveno i koncentrirano prečitavanje. Heidegger je misilac parazit kojemu je baš sve nedostajalo za mišljenje iz sebe samog. Iz njegove glave okićene crnom švarcvaldskom kapom nikada se nije prestalo kuhati njemačko slaboumlje. Njegova metoda sastojala se od ulaska u tuđe velike misli, koje je uz najveću beskrupuloznost pretvarao u svoje male misli. On je bio kič mozak. Takve i slične eskapade Bernhard izvodi jednom od najljepših, najmeandričnijih rečenica koje trenutačno možete u prijevodnoj književnosti vidjeti, čija se namrgođenost sama sobom oplođuje, i napisan je redovito ‘u jednom komadu’. Kod njega vam je započinjanje novog reda-nova knjiga. Ironija je što ga obožava gomila snobova iz tzv. kulturnog miljea. Tko bi rekao da će ovaj protorebel završiti okružen šminkerima.