U svojoj drugoj zbirci poezije, Na rubu dana i noći, Zoran Marošan ne samo da nastavlja putevima kojima je tako smelo i uspešno krenuo u prethodnom pesničkom poduhvatu, već otvara i mnoge nove staze za pevanje i mišljenje. Suština plodotvorne paradoksalnosti Marošanove poezije ogleda se pre svega u tome što je njen autor s jedne strane duboko introspektivno zagledan u sebe, a s druge neprestano okrenut prema spoljašnjem svetu, sa zabrinutošću koja još jednom potvrđuje staru istinu da su pesnici savest svog vremena.
