Proizvodi

Bob Dilan, omaleni plavooki momak, sredinom januara 1961. godine dolazi u Njujork. Počinje kao putujući gitarista i pevač. Na svom dugom i neverovatnom umetničkom putu spaja tradiciju, folklor i individualni talenat. O ovom savremenom Homeru, piše Zoran Paunović, profesor, prevodilac i esejista. Njegova knjiga Bob Dilan - poetika odmetništva svojevrsni je vodič kroz život, karijeru i opus ličnosti koja je tokom više od pedeset godina delanja na javnoj sceni po mnogo čemu presudno obeležila svoju epohu.

Knjiga eseja o suštinskoj vezi rokenrola i književnosti nastala je iz mnogo skromnijih razloga no što su joj realni dometi. (Možda zato što je njen autor takav: radije bi da ne najavljuje već da doprinosi.) Naime, svaki od tekstova ima svoj konkretan povod; neku godišnjicu, gostovanje autora, objavljivanje knjige ili albuma/CD-a, koncert. Svi oni u zbiru govore o toj produženoj ruci muzike – stihu koji i da hoće nije samo ukras tonu, ili ravnopravni deo tog jedinstva – već samostalna vrednost koja nadilazi muziku i odlazi u trajanje. Paunović upravo piše o vrednostima koje su stečene u prošlosti, a nisu tzv. bolja prošlost. On ih besprekorno i duboko analizira, trezvenom i odmaknutom umnošću i zacementiranom osećajnošću.

Otud ovde veze Blejka i Morisona, ali i Džarmuša; Nobela, Remboa, Ničea, Džojsa sa Dilanom (zato tri teksta o Zimermanu); Lorke, Selindžera, (opet) Džojsa sa Koenom (otud i o ovom zen mudracu po imenu Tihi – tri eseja). Ove počasne građane Herojske Republike prati ešalon važnih: Lu Rid, Bitlsi, Stonsi, Hendriks, Pink Flojd, Bouvi, Baez… Tu su i domaći dobrovoljci: Štulić, Rundek, Kanjevac…Paunović čini čudesnu stvar: on stilom spaja javno sa intimnim, znalačkim bravurama popularno sa književnoteorijskim, duboku prošlost sa tvrdom sadašnjicom. Evo kako to izgleda: "Pravi pesnici rađaju se matori, i umorni od života; neki od njih, međutim, imaju dovoljno sreće i strpljenja da na kraju dočekaju mladost." Rečenica se tiče Lenarda Koena, a mogla bi se, zar ne, ticati bilo kog vrhunskog pesnika sa ložom u istoriji književnosti. Tako Paunović piše ove eseje: kao da ste ih već negde čitali i kada niste. Jer pristali ste na istovremeni unutrašnji i spoljašnji monolog, na šarm znanja, na zavođenje lepotom muzike i književnosti.

Vladislav Bajac

U svojim esejima o engleskoj, američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka Zoran Paunović se (s)nalazi kao da je kod kuće. To i jeste njegov prostrani dom. Jer Prozor u dvorište znači i – pogled unutra. A sa tog mesta pogled na svet je pogled – iznutra.

Paunović analizira anglo-saksonsku poeziju, prozu i dramu jednovremeno hirurški precizno i stvaralački slobodno sučeljavajući je (in)direktno sa ovdašnjom kroz stručni, ali lični duhovni prostor. Njegovo razmatranje pojedinih dela, autora, pokreta i književnih pravaca ne podrazumeva samo uočavanje njihovih uzroka i posledica, već pokriva globalni kontekst skoro proročkim uvezivanjem čitavih vremenskih razdoblja i različitih vekova. Paunovića krasi sintetičko mišljenje, izuzetna sposobnost za pronalaženje paralela u različitim književnim epohama suptilnim sistemom interpretacije od kog stvara novo originalno delo – sopstveno. On je autoritet koji to nekako ne želi da bude; stručnjak naučnog i umetničkog poštenja i skromnosti; mudri tumač i vrcavi i duhoviti teoretičar; hrabri analitičar koji se ironično odnosi i prema sopstvenom mišljenju. On sme, kao retko ko, da se uhvati u koštac sa opšteprihvaćenim stavom o nekoj "lošoj" knjizi i da dokaže kako je namerno takva, a onda možda ili sigurno i – dobra.

Iznad svega, Paunović je izvanredan stilista. Njegova odnegovana rečenica ponekad deluje kao da se priviđa, kao da vam je rekla više no što ste razumeli i poželeli. Eseji Zorana Paunovića zapravo su, sami po sebi, i nauka i umetnost. - Vladislav Bajac