Za mesec dana ispresujem prosečno dva kubika knjiga, ali da bih našao snage za svoju bogougodnu rabotu, ja sam za ovih trideset pet godina iskapio toliko piva da bi taj penušavi lager mogao da napuni olimpijski bazen od pedeset metara ili čitave ribnjake za uzgoj šarana koji će završiti na božićnoj trpezi. Postao sam protiv svoje volje mudar i ubeđen sam da moj mozak čine hidrauličnom presom stišnjene misli, upakovane ideje...
Posle „super uspeha evropske tourneye” putujuća cirkuska trupa pristiže u panonsku varoš, obećavajući meštanima „fantastičnu atrakciu” – „najvećeg sveckog džinovskog kita”. Truplo levijaltana će se ubrzo ispostaviti tek kulisom u programu koji će, posredstvom sablasno neme rulje, sprovesti Knez, entitet „nevidljive nakaznosti”. U stanju opšte pometnje, straha i rasapa militatntno drusna gospođa Ester vidi priliku za preuzimanje kormila novog poretka u gradu, a njen suprug, „najrazočaraniji čovek od svih”, razlog za prekid višegodišnje samoizolacije. U nežnom srcu romana, „sa neizlečivom lepotom ličnog kosmosa u duši”, stoji Janoš Valuška, „zarobljenik zvezdanog neba u čijoj strahovitoj daljini” knez-miškinovskim očima traži „žmirkave iskrice”. A sve je okovala apokaliptična, permanentna stud, koja, čini se, ni snegu ne dopušta da zabeli.
