Proizvodi

Srba Ignjatović poput nekog enciklopediste zaduženog za Beograd osamdesetih i devedesetih godina XX veka, analizira stvaralačke identitete čitavog niza umetnika i kulturnih radnika, kao i strukturu njihovih dela. To je Beograd koji je obeležilo stvaralaštvo Danila Kiša, Dušana Matića, Novice Tadića; to je Beograd koji rado posećuju Česlav Miloš, Nikita Stanesku ili Eduard Limonov, i koji u njemu dobijaju iskrene poštovaoce. To je takođe i grad u kome žive intelektualci koji, usled zbrkanosti svakodnevice, nisu baš vešti u razumevanju sveta u kome živimo. Pa ako smo kao društvo delili lekcije svima koji su u svetu imali probleme sa razvojem, ljudskim pravima, ratovima i drugim tekovinama nestabilnosti, sada su i nas zadesila te iste muke, na koje, naravno, nismo bili spremni. Čitalac će se upoznati i sa opštim prilikama koje su važile u svetu kulture, i predstavlja važno svedočanstvo koje tumači jedno vreme čiji dah i dalje osećamo.

Srba Ignjatović ovom knjigom pohodi vreme koje je i tako blizu (posledice osećamo danas) i tako daleko, jer bi se moglo postaviti pitanje „ko se toga seća?!“, početka tih devedesetih, kada se u Beogradu istovremeno odvijala diferencijacija i čitala Tanja Torbarina i list Danas, Miodrag Bulatović na usporenom filmu dobi(ja)o nogu iz Ljubljane, kada se od feljtona Drugačna Ljubljana u Dugi 1984. za samo tri godine došlo do bojkota „Fruktala“ i obustavljanja „Voza bratsva i jedinstva“… Tada još niko nije mogao da predvidi rat i krvavi raspad, još se u kafanskim isparenjima „Kluba književnika“ zalagalo za demokratski centralizam, u istu rečenicu ulazile su i lingvističke začkoljice, pitanje „Da li je Dubrovnik srpski?“ (na užasavanje Stipe Šuvara) i protesti protiv iseljavanja Srba i Crnogoraca sa SAP Kosovo i Metohija. Ovo je melanholični i povremeno urnebsan rezime pogleda prve Srbije na sve što je neposredno prethodilo sudbonosnom raspadu SKJ na kongresu 1990. i na ono što je usledilo. Melanholija ustajalog dima u kancelarijama SANU, Medakovićevi zapisi Efemeris, Ćosićeve peripatetičke opaske o Beču, Zagrebu i srpskom pitanju, durenje srpske humanističke elite zbog labaljenja Federacije sa Severa, sve to u Ignjatovićevoj zbirci eseja sada izgleda kao nikad nesnimljeni politički sitkom o jednoj zemlji kojom niko nije bio zadovoljan.

Glavnom liku ove knjige je era kompjutera u postranzicijskoj srpskoj palanci uzela slovo „ć“ i on – što je moguće samo u književnosti – nastavlja svoj radni vek kao g-din Stajnic u filijali moderne strane banke. Poneki metuzalem među čitaocima bi se zapitao šta je radio drug Stajnić – ali nameće se utisak da je junak ove knjige i tada bio stariji od svojih vršnjaka… Ima nečeg grozomorno staromodnog – ili vanvremenog, rekli bi optimisti? – u liku gospodina Stajnica. On uglavnom razgovara sa samim sobom, kao Očenašek V. Majera, i kao da ga sve vreme grize želja da ode nekuda, kao Gantenbajn ili Matija Paskal na primer, ali ga u tome sprečava neodlučnost stečena dobrim vaspitanjem.