ROMAN

Obična tabla s nazivom ulice dovoljna je talentovanom piscu da počne sa zamišljanjem priče. Tako je roman General Samoća, prvi roman Erika Faja, nastao pošto je autor, izlazeći iz jednog pariskog parka, spazio tablu „Ulica Simona Bolivara”.

U jeku rata za nezavisnost Južne Amerike, koji je predvodio Simon Bolivar, jedan kraljevski španski puk, pod komandom generala Soledada, tajanstveno je nestao u džungli, privučen nepoznatim vatrama na horizontu. Drugi general, San Martinez, Soledadov najbolji prijatelj i suparnik kod neuhvatljive Marije-Elene del Tesko, čija slika lebdi nad divljinom, uzalud i nestrpljivo čeka svog kolegu, čije elitne jedinice treba da budu pojačanje u predstojećoj presudnoj bici s pobunjenicima.

Mnogo godina kasnije, jedna španska patrola ući će u trag onome što se dogodilo sa nestalom vojskom i njenim zapovednikom. No samo će San Martinez saznati tajnu do kraja, i neće je saopštiti nikome. Da li je general Samoća on, usamljen u svom otkriću? Ili Soledad, čije ime i znači samoća? Ili možda čovek pred Prirodom, u njenim najmanjim manifestacijama kao što je ljudski miris, i najvećim kao što su vulkanske erupcije i zemljotresi.

Napeta i uzbudljiva priča o polaganom propadanju jednog carstva, jedne ljubavi i jednog prijateljstva. Prvi, i otrovno elegantan roman.

Sve počinje time što stvari nestaju, ili menjaju mesto. Šimura-san živi sam u tihoj kući koja gleda na zaliv i brodogradilište Nagasakija. Taj sasvim običan čovek svakoga jutra odlazi na posao u gradsku meteorološku stanicu proklinjući zričanje zrikavaca, ručava sam i rano se vraća u svoj dom u kom vlada red i odmerenost. Ipak, on počinje pedantno da popisuje količinu namirnica u svojim kuhinjskim plakarima i proverava nivo pića u frižideru. Jer, u tome svetu u kojem ništa nepredviđeno ne može da se desi, nešto nije u redu.
„Kao što ću saznati kasnije, kad mi bude telefonirao jedan inspektor,agenti su na mojoj kući zatekli zaključana vrata. Nijedan prozor nije bio otvoren, što ih je začudilo. Pošto su obili bravu, još su se više začudili kad unutra nisu uhvatili nikoga. A sve je bilo zatvoreno. Verujući da je posredi neko zavitlavanje, zamalo nisu odmah otišli. Taj što je smislio tu šalu skupo bi platio, gospodine Šimura, naglasio mi je. Da umire savest, ipak, pretražili su svaku odaju. I tek u poslednjoj, u sobi sa tatamijima...“
Ovaj roman je inspirisan istinitim događajem, a pisac je od jedne male novinske vesti uspeo da, umnožavanjem glasova, saopšti razmišljanja o Japanu, starosti, usamljenosti, položaju žena u njemu. Na samom rubu stvarnosti, ovaj roman nas poziva da preispitamo međuljudske odnose u savremenim društvima.