ROMAN

Tokom poslednjeg leta dvadesetog veka jedan deda i njegovog unuk prvi put se sreću posle niza porodičnih nesporazuma koji su neminovno stvorili jaz između njih dvojice. Deda, Jevrejin, rođen petog septembra 1938, na dan kad su u Italiji doneti rasni zakoni, proveo je život ubeđen da pravo na život nema. Duboko zašao u godine, izabrao je mali planinski zaselak u kojem se za vreme rata skrivao sa svojom porodicom, da u njemu skonča svoj vek. Njegov unuk, osećajan i otvoren dečak, kojeg su mu poverili na čuvanje tokom očevog lečenja od opake bolesti, silovito i nepredviđeno prodire u poslednju etapu starčevog života. I dok na obalama veštačkog jezera podno planine dečak stiče prva istinska saznanja o životu, postavlja se pitanje da li će svojom nevinošću i dečačkim poletom uspeti i da izvuče umornog starca iz bolne neprilagođenosti koja ga je pretvorila u živu utvaru.

Novi roman Fabija Đede pripovest je ispričana u dva glasa – glasom unuka koji je već odrastao čovek i glasom njegovog dede – u kojoj se nevini dečji svet sreće sa svetom starih, oslikavajući dodir između početka i kraja života. Deo priče, onaj koji pripoveda starac, prožet je potresnim istinitim događajima i njihovim pogubnim posledicama za čitavu jednu generaciju.

Nava, zabačeno selo između Kandahara i Kabula. Zbog pretnji osionih Paštuna mali Hazar Enajatolah Akbari prinuđen je da napusti rodnu kuću, rodno selo, svoju zemlju.
Krijući ga pod svojom burkom, majka ga je prokrijumčarila u Pakistan, pomilovala po kosi, naterala da obeća da će postati pošten čovek i ostavila samog. Tako započinje potresna odiseja dečaka koji više nema nikoga i ništa osim očajničke želje da preživi i da održi obećanje dato majci: da nikad neće uzimatu drogu, nikad neće upotrebiti oružje da bi njime ubio drugog čoveka i nikad neće ukrasti. Prošao je Pakistan, Iran, Tursku i Grčku bežeći od straha, radeći najteže fizičke poslove, sanjajući svoje drugove, nadajući se nekom kutku sveta u kojem će se zaustaviti i nazvati ga svojim domom.