ROMAN

U ovom fascinantnom dokumentu, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih japanskih pisaca stvorio je nešto što bi se moglo nazvati novom književnom formom. Novo je jer kombinuje elemente mnogih postojećih vrsta pisanja, ali se na kraju ne uklapa ni u jednu od njih.

Na jednom nivou, to se može čitati kao izveštaj o tome kako je slabašan, knjiški dečak otkrio važnost sopstvenog fizičkog bića; "Sunce i čelik" u naslovu su sami po sebi simboli kulta otvorenog neba i tegova koji se koriste u bodibildingu. Na drugom nivou, to je rasprava velikog romanopisca o odnosu akcije i umetnosti, a posebno o njegovoj sopstvenoj visoko uglađenoj umetnosti. Više lično, to je prikaz traganja jednog pojedinca za identitetom i samointegracijom. Ili opet, rad bi se mogao posmatrati kao demonstracija kako se intenzivna individualna preokupacija može razviti u duboku filozofiju života.

Svi ovi elementi su isprepleteni Mišiminim složenim, ali uglađenim i gipkim stilom. Ispovest i samoanaliza, filozofija i poezija se na kraju spajaju da bi stvorili nešto što je samo po sebi savršeno i samodovoljno. To je književno delo koje je pažljivo oblikovano kao i Mišimini romani, a istovremeno pruža neophodan ključ za razumevanje njih kao umetnosti.
Knjiga je dirljiv dokument i veoma je značajna kao pokazatelj budućeg razvoja jednog od najzanimljivijih romanopisaca modernog doba.

Jukio Mišima rođen je u samurajskoj porodici, bio je prožet kodeksom potpune kontrole duha i tela i odanosti caru – istim onim kodeksom koji je stvorio zen-budistički asketizam i samopožrtvovanje. Većina njegovih dela opisuje samoživu osionost i pokvarenost militarista iz tridesetih godina XX veka, kao nespojive sa samurajskim kodeksom. Mišimu su često nazivali ratobornim desničarom, zato što je držao privatnu „vojsku” nenaoružanih mladića, mada ona nikada nije učestvovala u nasilju i uveliko se razlikovala od uobičajenih desničarskih organizacija. Mišima je izuzetno cenio japanske borilačke veštine i ovladao je njima u nadi da će time odbraniti svoje telo od propadanja izazvanog starošću. Godine 1968. postao je kendo majstor petog stepena.

Godine 1970. sa četiri kadeta iz svog Društva štita, posetio je komandanta Japanskih odbrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov znak, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskim mačem, dok je Mišima zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor. Izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno s njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu”. Prekinuo je govor posle samo sedam minuta, pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od zviždanja osam stotina razljućenih vojnika. Pošto se vratio u komandantovu kancelariju, izvršio je harakiri, a posle njega to je učinio i njegov glavni kadet Morita.

"Mornar koji je izneverio more" je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije.

"Jukio Mišima je bio jedan od najvećih japanskih avangardnih pisaca 20. veka." – New Yorker

Priča o čoveku suočenim sa homoseksualnošću u tradicionalnom japanskom društvu postala je moderan klasik.

Ispovest maske je priča o Kočanu, mladiću koji uviđa da ga privlače robusna muška tela. Dok u školi posmatra nestašne dečačke igre, a na časovima fizičkog nadmetanje u snazi i sili, njegovu pažnju privlači izvajano Omijevo telo iz koga kulja višak životne energije. Istovremeno sa žudnjom koju će Kočan tada iskusiti javiće se i ljubomora, a onda i rešenost da se odrekne ljubavi. Svestan da čezne za muškim telom, pokušava sebi to da objasni kao maskaradu.

Sa dvadeset godina Kočan prihvata mogućnost da platonski voli neku devojku. Lepota osamnaestogodišnje Sonoko, sestre njegovog prijatelja, navešće ga da pomisli kako se zaljubio. Iskrena i naivna Sonoko zaljubiće se u njega, a njena porodica očekivaće da je zaprosi. Od tog trenutka Kočana opseda ideja da ne pripada ljudskom rodu, da je razvratan, jadan i nesposoban za međuljudske odnose. Rastrzan takvim mislima, udaljiće se od Sonoko sve do trenutka kada se sretnu u gradu. Obnavljaju prijateljstvo, a onda vrlo brzo uviđaju da im se naklonosti razilaze…

„Ispovest maske je duhovni naslednik čuvene misli Oskara Vajlda: 'Čovek je najmanje svoj kada govori o sebi. Dajte mu masku i reći će vam istinu.'“ – Wired

„Mišima je književnik delikatne osetljivosti i zapanjujuće iskrenosti.“ – New York Times

„Pisac ogromne energije i umeća.“ – Time Out

Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo.

Kada se 1956. godine pojavio Zlatni paviljon, Jukio Mišima (1925–1970) postao je najcitaniji, a ubrzo i najprevodeniji japanski pisac. Proslavio se kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapad- njacke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja. U suštini, ostao je više naklonjen japanskim vrednostima, isticuci se kao izvrstan tumac japanskog mentaliteta i japanskog života. Odabrao je sepuku, ili harakiri, kako glasi ovaj popularni termin na Zapadu, da bi okoncao svoj život, to jest izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski nacin, zahtevajuci da se njegova odsecena glava preda japanskom caru. Taj dogadaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, otvarajuci mnoga poglavlja iz nesvakidašnjeg života ovog znacajnog pisca. U biblioteci „Maboroši”, posvecenoj najboljim japanskim romanima XX veka, do sada su objavljena Mišimina dela Ispovest maske i Žed za ljubavlju.

Mišima (1925-1970) spada među najznačajnije i najtalentovanije japanske pisce posle rata - bio je predložen i za dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Izvršio je ritualno samoubistvo mačem - harakiri - 1970. godine i time ušao u legendu, o čemu je snimljen američki film "Mišima" Pola Šredera. Ispovest maske je do sada kod nas neprevođen roman svetski poznatog pisca i predstavlja romansiranu ispovest Mišimine kontroverzne i kompleksne ličnosti.