ROMAN

Tihi bes koji obuzima matrijarha na porodičnoj proslavi 89. rođendana. Zaplet emocija koje je sofisticirana mlada žena osetila prema svojoj ostareloj majci. Vrtoglavo saosećanje koje staložena mlada domaćica oseti kad primeti u autobusu slepca koji žvaće žvaku. Unutrašnja drama nastavnika matematike koji se suočava sa napuštanjem i smrću psa. Frustrirana, nevoljena žena koja oslobođenje od mržnje traži u očima bizona u Zoološkom vrtu. U ovih trinaest proznih bravura Klaris Lispektor, misteriozni i neočekivani trenuci unutrašnjih kriza podstiču junakinje i junake – otuđene uznemirujućim osećajem apsurda života – na samootkrivanje i vode ih u neslućene epifanije usred banalanosti svakodnevice.
Porodične veze pervertiraju ideje udobnosti i sigurnosti koje reč „veze" može sugerisati, istražujući njeno mračnije značenje, osećaj ograničenosti i sputanosti koje proizvode ne samo porodični već uopšteno međuljudski odnosi. Autorkine slike uvek su praćene svojim negativima, tako da „pozitivno“ i „negativno“ u njenom pisanju imaju jednaku važnost u prikazivanju stvarnosti, koja, dakle, nikada nije onakva kakvom se predstavlja.

Živa voda Klaris Lispektor je formalno zamućena i filozofski duboka meditacija o prirodi života i vremena, odlučni skok u fluidnost individualnog iskustva i kaleidoskopsko sagledavanje mentalnih i emotivnih stanja ućutkivane i tihe slikarke, koja živi svoj život sa onoliko dostojanstva koliko je mogla da prikupi. Iz mučeništva neprikladne senzualnosti, pratimo njene refleksije o previše prisutnim garderoberima, o elastičnom ustajanju iz kreveta, o kristalisanoj praznini ogledala, o freskom slikarstvu u adađu, o molitvi kao električnom dodiru sa samim sobom, o jedenju sopstvene placente i umiranju od zdravlja umesto od bolesti.

Da li ostriga istrgnuta od svog korena oseća uznemirenost? pita se naratorka čija kubistička gramatička nestalnost i neprekidna lingvistička traganja tvore refleksiju koja je između vradžbine i izmišljanja sopstvene mitologije i tradicije. Kao što božansko izbija ispod pažljivo negovanog svakodnevnog života u fiktivnom svetu Klaris Lispektor, tako i jedan naročiti intimni misticizam možemo destilovati iz poetske bujice Žive vode.
Kafka bi bio poput Klaris da je bio žena, ili Rilke da je bio brazilski Jevrejin rođen u Ukrajini. Da je Rembo bio majka i da je doživio pedesetu. Da je Hajdeger prestao biti Nemac. (Elen Siksu)

U jedinom televizijskom intervjuu koji je dala, u februaru 1977, Klaris Lispektor je rekla da je roman Čas zvezde „priča o devojci koja je bila toliko siromašna da je jela samo hotdogove".

Međutim, od prvih redova čitalac će doći do spoznaje da je ova priča mnogo više; da je zapravo o problemima ruralnog severoistoka u odnosu na urbani jugoistok Brazila, ali i o slomljenoj nevinosti, neimenovanoj bedi i snu o boljem životu, koji su prelomljeni kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Makabeje, koja se bori da preživi u seksističkom društvu. Zahvaljujući manjku inteligencije ona je nesvesna stepena sopstvene obogaljenosti i nesreće, pa će je na kratkom životnom putu u velegradu redom koristiti i varati svi od mladog momka Olimpika, preko prijateljice Glorije do gatare madam Karlote, sve dok je i konačno san o gringu Hansu u žutom mercedesu ne obori u slepoj uličici.

Uznemirujuća mračna vedrina kojom ovaj roman pak osvaja potiče od formalne ravni priče, pošto priču, u stvari, kazuje podjednako nesuvislo stvorenje kao i Makabeja, pripovedač Rodrigo S. M., čiju istinu i stvarnu teskobu među ljudima, i još stvarniju muku sa rečima, pratimo kroz ceo narativ. Pripovedač vapije za pravo na krik kako bi se istina o Makabeji pročula i ne dozvoljava uobičajeno knjiško poistovećivanje između čitaoca i junaka pošto je taj prostor saosećanja već popunio on sam. Slika neupadljive i neugledne travke capim, tog korova koji uspeva tamo gde nema nikakvih uslova za opstanak, svojom žilavošću označava ne samo Makabejino nepotrošivo nadanje već samu srž čovečanstva, naročito onog prezrenog, koje izvan vremena odoleva svakoj istoriji.

Ovo pozno literarno zaveštanje, narativ vredan čak 13 naslova, kojim je pomalo profetski autorka nagovestila sopstvenu bolest i smrt, predstavlja najviši domet introspektivnog romana i potvrđuje utisak o Klaris Lispektor kao „stranom telu“ u brazilskoj književnosti.

Učenje ili knjiga užitaka Klaris Lispektor prati, kao i veliki broj autorkinih dela, pulseve postepenih i snažnih intimnih preobražaja. U susretima Lori i Uliksa otvara se novi, uzbudljiv svet koji se svakim novim kontaktom ovo dvoje junaka drevnih imena širi i izaziva glavnu junakinju da se upusti u sve bogatije susrete sa svetom i sve jača uživanja. Uronivši potpuno u svoje boli i svoje užitke, oboje razgrađuju postojeće znanje i iznova uče. Jedna učiteljica i jedan profesor filozofije menjaju se kroz sasvim drugačiji proces učenja nakon kojeg će istinski i radosno moći da poduče i druge, a oni sami doći će do zajedničkih trenutaka punih kao ugriz u sjajni, sočni plod.