"Kad čovek zakorači na afričko tlo, mora da skine s ruke časovnik.
Vreme ovde ništa ne znači. Sećam se svog prvog puta u džunglu,
autobus je trebalo da krene i putnike koji su se gurali u pretrpanom
autobusu, rekao sam sebi: dosta.
Moram ovo sam. Kad sam već četiri sata sedeo na zadnjem sedištu
autobusa i gledao igru da igram s vama! Inače će se moj evropski
mozak rastopiti a živci će izgubiti svoje funkcije. Otada na stanici
strpljivo čekam i shvatio sam da ne postoji izgubljeno vreme. Ako
treba da čekam nekoliko sati, provedem ih u razgovoru ili u
razmišljanju o proteklom danu.
Ubeđen sam da mi nijedan značajan događaj neće promaći. Ne moram
da jurim za nekim terminom. I doživim više nego da žurim i tresem se
