ROMAN

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Zločini je četvrti u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, carstvu nasilja i nepravde, zemlji kojom vlada koruptivna vlast u sprezi sa lokalnom mafijom. Kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Sudbina i Arčimboldi), Zločini je potpuno zasebna celina.

Roman Zločini je priča o Zlu, po svojoj strahoti jedinstvena u svetskoj literaturi, zlu koje se zbiva devedesetih godina XX veka u Meksiku, mada to jeste, po količini zla, ono što naslov kaže – 2666.
„Živeti u ovoj pustinji, pomislio je Lalo Kura dok su kola koja je vozio Epifanije ostavljala za sobom pustoš, je kao živeti u moru. Granica Sonore i Arizone je grupa prividnih ili začaranih ostrva. Gradovi i sela su brodovi. Pustinja je beskrajno more. Ovo je dobro mesto za ribe, pre svega za ribe što žive duboko u moru, ali ne i za ljude...“
Zločini

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Arčimboldi je završni roman u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, koji je, kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Sudbina i Zločini), potpuno zasebna celina čija je tema, kao u kaleidoskopu, uzbudljivi život kultnog nemačkog pisca...

„Dremajući na mokroj steni, ponekad je uživao toliko da se nikad ne bi vratio u bataljon. Više puta je pomislio da dezertira i živi kao lutalica u Normandiji, da nađe pećinu i jede ono što mu dopuste milost seljaka ili sitne pljačke koje niko ne bi otkrio. Naučio bih kako da gledam u mraku, pomislio je. S vremenom bi mi se odeća svela na rite dok na kraju ne bih živeo go. Nikad se ne bih vratio u Nemačku. Jednog dana bih se udavio, pun sreće...“
Arčimboldi

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Sudbina je treći roman u seriji od pet romana iz kojih se sastoji 2666, saga o zločinima u Meksiku, koji je, kao i ostali romani (Kritičari, Amalfitano, Zločini i Arčimboldi), potpuno zasebna celina. Ovaj roman je kao neki film Dejvida Linča, kao san glavnog junaka koji se zove Fejt (Sudbina).

„U motel se vratio u četiri ujutro. Te noći su se napili, pa se otreznio i ponovo se napio, a sada se, stojeći ispred svoje sobe, ponovo otreznio, kao da ono što su Meksikanci pili nije pravi alkohol nego voda s kratkotrajnim hipnotičkim dejstvom. Neko vreme je sedeo na gepeku i posmatrao kamione koji su promicali drumom. Veče je bilo sveže i puno zvezda. Pomislio je na svoju majku i na ono što je najverovatnije mislila tokom harlemskih noći kad bi se primakla prozoru da vidi retke zvezde tog krajolika, ali ne bi otvorila prozor. Sedela bi ispred televizora, ili u kuhinji prala posuđe dok je sa ekrana dopirao smeh...“
Sudbina

ROBERTO BOLANJO
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, i tu našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2666, a zatim prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena, Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Kritičari i Amalfitano prva su dva romana iz kojih se sastoji 2666, saga o serijskim ubistvima žena u gradu Santa Tereza u Meksiku, koji su, kao i ostali romani (Sudbina, Zločini i Arčimboldi), potpuno zasebna celina.

„... verovao je u čovečanstvo, a zato i u poredak, u poredak slike i poredak reči, jer se ni sa čim drugim ne pravi slika. Verovao je u oslobođenje. U suštini nije nemoguće da je verovao i u progres. Suprotno tome, slučajnost je totalna sloboda za nas koji smo izloženi opasnosti zbog sopstvene prirode. Slučajnost se ne potčinjava zakonima, a ukoliko im se i potčinjava, mi ne znamo koji su to zakoni. Slučajnost, ako mi dopustite da uporedim, je kao Bog koji se pojavljuje svake sekunde na našoj planeti. Nerazumljivi Bog nerazumljivih gestova upućenih njegovim nerazumljivim stvorenjima. U tom uraganu, u toj koščanoj imploziji, ostvaruje se zajednica. Zajednica slučajnosti sa njegovim tragovima i zajednica njegovih tragova sa nama...“
Kritičari

Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, gde je našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Veliki hroničar našeg vremena,Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južno-američki pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. U serije njegovih kraćih romana veliki uspeh imala je Daleka zvezda, još jedna priča o zlu Pinočeovog režima u Čileu, ali napisana na potpuno poseban način, i koja donekle predtavlja uvod u 2666.,posthumno objavljeni roman.

“Imam, rekao je kada smo se osamili u mojoj sobi, dve vesti, jedna je dobra a druga loša. Dobra je bila da su nas izbacili s univerziteta. Loša je bila da su skoro svi naši prijatelji. Rekao sam mu da su verovatno privedeni ili, kao sestre Garmendija, otišli u kuću na selu. Ne, rekao je Bibijano, i bliznakinje su nestale. Kad je rekao “bliznakinje”, glas mu je zadrhtao. Ono što je usledilo teško je objasniti (iako je sve u ovoj priči teško objasniti), Bibijano se navalio na moja ramena(doslovno) dok sam sedeo pored nogu kreveta, i neutešno počeo da plače na mojim grudima. U prvi mah sam pomislio da je pretrpeo neki napad, udar. Kasnije sam shvatio kako, bez ikakve sumnje, nikada više nećemo videti sestre Garmendija...”

Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, gde je našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južno-američki pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Iz serije njegovih kraćih romana posebno se izdvaja Čile noću, hronika zla, svedočanstvo čoveka koji se u jednom trenutku pita zašto intelektualna elita i dalje piše poeziju, slika ili diskutuje o finesama avangardnog teatra dok hunta muči ljude u podrumima. . .
. . . Umesto da krene hodnikom koji je vodio desno, krenuo je levo, zatim je nabasao na drugi hodnik, spustio se nekim stepenicama i, pre nego što je znao gde se nalazi, obreo se u podrumu. Kuća je zaista bila velika: prava ukrštenica. Stvar je u tome što je prošao kroz različite hodnike i vrata, i naišao na mnoge prazne sobe, ili odaje pune ambalaže, i na ogromne paukove mreže koje je Araukanku uvek mrzelo da počisti. Na kraju je stigao do najužeg hodnika u kući i poslednjih vrata, koja je otvorio. Video je neku vrstu metalnog kreveta. Uključio je svetlo. Na ležaju je bio nag čovek vezanih ručnih i nožnih zglobova. Izgledao je kao da spava, ali to je bilo teško utvrditi, budući da su mu i oči bile vezane. . . “

„. . . dugo nakon toga očekivala sam neku lošu vest. Čitala sam štampu (ne svakog dana, jer nismo imali para da svakodnevno kupujemo novine), gledala sam televiziju, slušala vesti na radiju u frizerskom salonu, strepeći da ću da pronađem Maćistin konačni oblik kako leži na podu u lokvi krvi (njegove hladne krvi), i pored njega fotografije, kao za dokumenta, dečka iz Bolonje i Libijca, kako me nostalgično gledaju sa stranice novina ili sa ekrana našeg televizora, koji je sad već stvarno bio naš, a ne ne-što što pripada našim mrtvim roditeljima. Kao da su njihove fotografije, ubica i žrtve, ubice i žrtava, bile znak da spolja oluja još uvek besni, oluja ne samo na nebu iznad Rima, već u noći Evrope, ili u prostoru koji se nalazi između planeta, nečujna i slepa oluja koja dolazi sa drugog sveta, nekog sveta koji ni sateliti što kruže oko Zemlje ne mogu da zabeleže, i u kome je postojala jedna rupa koja je bila moja rupa, jedna sen-ka koja je bila moja senka. . . “
Lumpen-novela
Roberto Bolanjo
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, gde je našao inspiraciju za svoje veli-ke romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao u Barselonu, gde ih je i napisao.
Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Takva je i Lumpen-nove-la koju je napisao pred sam kraj. Bjanka, juna-kinja knjige, nakon smrti roditelja, prolazi kroz težak period rane mladosti u Rimu, koji ostav-lja neizbrisiv trag na njen život. . .

Bolanjov najvažniji roman, u mnogome autobiografska knjiga, pisan u vidu dnevnika sedamnaestogodišnjeg Huana Garsije Madera, knjiga o inicijaciji, prvim ljubavnim iskustvima, suočenju sa stvarnim životom Meksiko Sitija, gde je Bolanjo proveo svoju mladost I o kome nikada nije prestajao da piše.