ROMANI

Otkuda to iskreno i snažno zadovoljstvo koje zaiskri u nama svaki put kasa pročitamo neku nudru misao, kada ua nečijim malobrojnim, a prebogatim rečima prepoznamo istinu koju smo već neko vreme i sami slutili? Možda otuda što istina i viši smisao čovekovog života izvesno postoje i što su nam zadati kao krajnji životni cilj koji možemo i moramo dosegnuti?

Cveće zla, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske već i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reči pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom: Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog (Artur Rembo); Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski način predstavlja modernog čoveka (Pol Verlen); Bodler je početak svega. On stvara francusku poeziju posle vekova bljutavosti i raspričanosti (Pjer Žan-Žuv); Evo prve medu svim knjigama naše poezije (Iv Bonfoa).

Zbirka Cveće zla nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca; to je, u svetskim okvirima, najčešće prevođeno i najviše objavljivano poetsko delo. Ono čitaoca uči da očima pesnika pronikne u lepote, ali i u tragične protivrečnosti sveta i ljudskog življenja

Od svih moralista XIX veka, od Žubera do Prusta, nesumnjivo nijedan nije veći od Bodlera. Njegovi lični dnevnici postali su ono što se najčešće preštampava od njegovih knjiga u prozi. Ali Bodler moralist je svuda; u svojim stihovima svakako, ali isto tako u svojim pismima, na svojim kritičkim stranicama, u svojim romanesknim ogledima, u svojim najužurbanijim beleškama. Učinilo nam se da vredi truda izvući iz osam ili deset svezaka njegovih celokupnih dela najdublja i najsugestivnija mesta, skupiti ih pod prikladnim naslovima i staviti tako pred čitaoca ono što je u isti mah najličnije i najdovršenije kod Bodlera. Te refleksije i ti zapisi imaju, razume se, neujednačenu vrednost. Mnogi su izuzetni po obliku, lako uporedivi sa onim najdorađenijim što su moralisti XVII i XVIII veka ostavili za sobom. Oni će se čitati uvek iznova. Moć Bodlerove misli blistaće tu u punom sjaju. Naravno, ta misao nije sistematična, i pustili smo Bodlera da katkad izlaže svoje protivrečnosti. Ali ni Šopenhauerove ili Ničeove protivrečnosti, one Židove, Renanove ili Rusoove, predstavljene u nekoj knjizi izvoda nalik ovoj, ne bi bile manje očite. Što je još važnije, ta Bodlerova misao bi preko ovih pet ili šest stotina „izreka“ morala izgledati živa i žestoko proživljena, originalna, često dirljiva po onome što otkriva o čoveku i drugačije aktuelna od one u mnogih moralista po struci, koju duboko poštuju naši profesori književnosti. Takvu kakva jeste, nudimo dakle čitaocu ovu knjižicu, upućujući zahvalnost izdavaču koji je takođe čovek od ukusa i čovek sa srcem, i verni sluga istinske slave Bodlerove, što je bio rad da je prihvati. Čak i najbolji poznavaoci Bodlera, baš kao i oni koji tek ulaze u njegov „splin, ponor i bekstvo“, biće iznenađeni svim pesnikovim brojnim licima koje nam donosi ova knjiga. „To je beskonačno u konačnom“, rekao bi sam Bodler. Bez obzira na to da li govori o ljubavi, smrti, sebi, Bogu, kao da je mali moto ovog dela „čuj me, da bi me mogao voleti“(Cveće zla). Anri Per kaže da je ovih sakupljenih pet ili šest stotina Bodlerovih izreka, „živo, žestoko proživljeno, originalno, često dirljivo i vazda aktuelno štivo“. U veme kada oko nas više ne cvetaju cvetovi zla, već su uzreli njegovi plodovi, ovo delo je mali, proročki poziv večitog usamljenika na put bez izvesnosti i kraja, koji se može zvati umetnošću, sto je samo jedno od drugih lica ljubavi.

Bodler (1821-1867) je veliko raskršće ne samo francuske već i evropske poezije: sa njime se završava njen klasični period, od njega vode svi putevi modernog pesništva. Na njega se poziva čitava poetska porodica zaljubljenika u Lepo, pesnika hermetičkog izraza od Malarmea do Valerija; u njemu prepoznaju svog preteču pesnici vidovnjaci i tragaoci za novim, od Remboa do nadrealista. Možda je za Francuze Viktor Igo najveći nacio-nalni pesnik; za Evropu najveći francuski pesnik je Bodler. Svi se slažu da je najznačajnija pesnička zbirka evropske poezije -”Cveće zla”. Ona je ne samo izraz jedne potpuno nove senzibilnosti, već i izuzetno snažan podsticaj za pesnike raznih jezika koji su izveli svoje književnosti iz uskih nacionalnih okvira na evropske širine.