ROMANI

Jedina Kamijeva knjiga kratke proze, objavljena 1957, na vrhuncu njegovog stvaralaštva, sastoji se od šest priča o ljudima u raznim vidovima izgnanstava. Izvedene iz različitih maestralno procenjenih perspektiva, priče u Izgnanstvu i kraljevstvu prikazuju pojedince u bolnim nesuglasicama sa svetom oko sebe, počevši od žene koja mora da izneveri muža kako bi osetila slobodu, preko umetnika koji se bori da prati sopstvene težnje i u isti mah uvaži očekivanja koje društvo postavlja pred njega, pa do misionara koji je brutalno prisiljen na obožavanje plemenskog fetiša. Sve junake zbirke zatičemo u prelomnim trenucima života, baš onda kada donose neobične odluke, naizgled čak i štetne, ali koje će omogućiti da delić života, pa makar to bilo i nekoliko trenutaka, provedu onako kako žele. Bilo da su smeštene u Severnoj Africi, Parizu ili Brazilu, priče Izgnanstva i kraljevstva istražuju vidove duhovnog stranstvovanja i čovekovu neprestanu potragu za unutrašnjim carstvom u kojem će se ponovo roditi.

Pobuna je deo čoveka: čovek se buni protiv mesta koje mu je dodeljeno u društvu, protiv pripisanog statusa, protiv načina na koji ga percipiraju. Čovek se buni i protiv svoje konačnosti, i protiv ideje postojanja boga; buni se protiv sebe, protiv drugih, protiv nevidljivog, nestvarnog, protiv sistema u kojem teško živi. Kami u svom eseju iz 1951. godine, svojevrsnom „nastavku” Mita o Sizifu, ilustruje različite vidove pobune brojnim primerima iz istorije i književnosti, uključujući Marksa, Ničea, De Sada, Lenjina, Hitlera, Dostojevskog itd. Analizirajući različite reflekse pobune – od kraljeubistava, preko levih revolucija do samoubistva – u odnosu na istoričnost, geopolitička i filozofska pitanja, Pobunjeni čovek i u savremenim prilikama predstavlja relevantnu i podsticajnu literaturu o putu koji pojedinac preduzima ka svojoj i tuđoj slobodi jer „čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste”.

Pad je filozofski roman koji Sartr opisao kao „možda najlepši i najmanje razumljiv“ u Kamijevom opusu. Žan-Batist je duša u nemiru. Iz ovog nekada uspešnog advokata i naizgled uzornog građanina tokom nekoliko pijanih noći u amsterdamskom baru provaljuje ubedljiv, poražavajuć katalog krivice, licemerja i otuđenja.Pad je sjajan prikaz čoveka koji je pogledao u šupljinu svog postojanja. Ali mimo toga što prikazuje razočaranje jednog čoveka, Kamijev roman otkriva univerzalno ljudsko stanje i njegove apsurde – u prvom redu apsurd nevinosti koja, jednom izgubljena, nikada ne može biti vraćena.



Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima "Stranac" (1942), "Kuga" (1947), "Pobunjeni čovek" (1951) i "Pad" (1956), kao i esejom "Mit o Sizifu". Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.

U svom prvom romanu, koji je napisao u ranim dvadesetim godinama i koji je otkriven tek posthumno, 1960. godine, Kami je postavio tematski okvir za sve ono što će godinama kasnije ugraditi u Stranca.

Srećna smrt prati glavnog junaka do kuće njegove žrtve i natrag, ispitujući njegov put od zločina do egzila, privođenja i smrti „bez ljutnje, bez mržnje, bez žaljenja“, dajući čist i pregledan uvid u Kamijevu maštu i njena opsesivna mesta.

Pred sobom imamo mladog Kamija, zaljubljenog u more i sunce, očaranog ženama i već spremnog da postavi osnove svoje egzistencijalističke filozofije, filozofije koja poziva na akciju i moralnu odgovornost, i koja ga je učinila jednom od centralnih figura svog vremena.

Kuga je, pored Stranca, još jedno Kamijevo remek-delo, koje je svom autoru obezbedilo neprolaznu slavu. Ovo je priča o surovosti preživljavanja i grčevitim naporima ljudske vrste da se odupre ne samo smrti, već i ideji o njoj. Kuga je roman koji na svakoj stranici predočava veliku umetničku veštinu, veličanstven je u obimu tema koje obrađuje i bezvremen zahvaljujući načinu na koji se bavi pitanjima morala, egzistencije i generalnog stanja ljudske duše u današnjem vremenu.
U Oranu, gradu na obali Severne Afrike, predznaci epidemije kuge zatiču stanovnike nespremnim, ali i nevoljnim da prihvate razmere katastrofe koja im se sprema. Ova bolest postepeno postaje sveprisutna stvarnost, u kojoj se rastače prošlost, sadašnjost, a pogotovo budućnost, i koja dovodi svoje žrtve do ultimativnih spoznaja o prirodi bola i gubitka.

„Stranac“ je remek-delo savremene književnosti i po mišljenju mnogih jedan od najvažnijih romana XX veka. Ovo je dramatična priča o tragediji pojedinca u sukobu sa moralnim normama koje propisuje društvo. I kada on bez očigledne i svesne motivacije usmrti nepoznatog Arapina na alžirskoj obali, pred čitaocem se otvara čitav niz filozofskih pitanja koja hoće da rasvetle apsurdnost egzistencije modernog čoveka.
Majstorstvo pripovedanja Albera Kamija, koje stilom temeljno izlaže psihologiju glavnog junaka, ostavlja nelagodu pri suočavanju sa Mersoovom indiferentnošću prema svetu koji nametljivo ispostavlja svoja očekivanja. Kada ga ščepa mehanizam sudskog procesa, on neće moći da se razazna da li mu se sudi za oduzimanje ljudskog života, ili zato što nije plakao na sahrani svoje majke. Sve ovo samo do krajnjih granica pojačava mučno osećanje otuđenosti, koje nam predočava neminovnost (samo)izolacije u trenutku kada se prenebregnu principi što vode ka smislu čovekovog trajanja. Dodelivši mu nagradu za književnost 1957. godine, Nobelov komitet je to obrazložio Kamijevom „iskrenošću sa kojom osvetljava probleme savesti našeg vremena.“


Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima Stranac (1942), Kuga (1947), Pobunjeni čovek (1951) i Pad (1956), kao i esejom Mit o Sizifu. Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.