ROMANI

Ljubav nije reč, nije radnja, ne definiše se, ne ograničava se. Bezuslovno i jasno se nameće.

Ljubav je prihvatanje, primanje, poštovanje, poverenje, napuštanje, obožavanje i zahvalnost.

Ljubav je sveobuhvatna, konačna, apsolutna. Podstiče razvoj. Ona je obećanje izobilja i večnosti.

Zbog ljubavi osećam tvoje postojanje, mirno te čekam i prepoznajem.

Ljubav se pretvorila u tebe, u tvoj glas, tvoj lik, tvoje ime, tvoje meso, tvoj duh i tvoju dušu.

Ljubav ne postoji bez tebe, bez nas, bez naše veze; bez davanja i primanja.

Ljubav nas prožima i proteže se dalje od nas. Zbog nje pripadamo bez posedovanja i dajemo se tako da ne izgubimo sebe.

Ljubav je ono što dajemo ne očekujući ništa zauzvrat. Ona je uzvišena predstava, čista i nevidljiva lepota, ono što nas čini lepima.

Ljubav je početak i kraj, suština svega što nas pokreće, njeni koreni se protežu od nas do večnosti.

Ljubav svaku stvar, svako biće, svaki čin pretvara u sveto platno koje nam pruža mogućnost da istkamo raj.

Ljubav nas vodi od potpune ekstaze do duševnog spokoja. Blagoslovena bila!

Sasvim je drugačije kad pišete prepušteni fizičkoj i mentalnoj izolaciji, čekate objavljivanje knjige, njenu distribuciju, izlazak kritika i na kraju reakcije nekih čitalaca – sve to može da potraje mesecima, čak i godinama – i kad pišete blog, na Tviteru ili Fejsbuku, za milion pratilaca koji, onog trenutka kad udarimo tačku na kraju rečenice, kucaju i šalju svoje reakcije, kritike ili pohvale, iznoseći tako i svoja mišljenja. Monolog prerasta u stalni dijalog. Saznanje da će našu rečenicu, koja mora biti kratka, veliki broj pratilaca pročitati istog trenutka kad je napišemo, u nama izaziva ushićenje koje rečima pripisuje vitalne vibracije. Nikad mi ne bi palo na pamet da krenem u avanturu, o kojoj svedoči ova knjiga, da me sin Adan nije na to nagovorio. Rekao mi je: „Književnost narcisoidnih samotnjaka tavori u mauzoleju XX veka. Današnja se književnost, a naročito poezija, rađa u tesnoj saradnji pisca s njegovim čitaocima: zajedno, oni stvaraju delo. Stupaju u vezu s tobom, prate te, odgovaraju ti, ali ako im kažeš nešto što nisu želeli da čuju, skratiće ti jezik jednim unfollow, napustiće te. Svakodnevno moraš da ih pridobijaš, iznenađuješ, ubeđuješ, ljuljuškaš, miluješ. Kao brod na kojem oni putuju, moraš da napreduješ po mračnom moru nesvesnog da bi stigao do Svesti.”

U knjizi Gde ptica peva najlepše – vizionarskom autobiografskom romanu, koji je NPR uporedio sa Sto godina samoće i nazvao ga otelotvorenom genijalnom nadrealnom vizijom – usred fantastične gungule cirkusa, tarota, katoličkog i jevrejskog misticizma, seksualne ekstravagancije, političkog nasilja i duha mudrog rabina koji služi kao savetnik pratili smo pretke Hodorovskog koji su prebegli u Čile. Sada, u knjizi Sin crnog četvrtka, sam Hodorovski preuzima glavnu ulogu dok nas uvodi u nezaboravni ansambl njegovih ranih godina u Čileu tridesetih.

Baš kao što čini u svim medijima od filma do stripa, od mističke filozofije do fikcije, Hodorovski i ovde prikazuje svoju neograničenu sposobnost stvaranja univerzuma punog čudesa, užasa, humora, magije i kosmičke istine koji premašuju naše najluđe snove. Sin crnog četvrtka je uzbudljiv roman jednog od naših najdragocenijih majstora.

Kvaziautobiografski roman Gde ptica peva najlepše majstorsko je istraživanje – uporedivo sa markesovom porodičnom sagom Sto godina samoće i Beninijevim filmom Život je lep – o porodici, mitologiji i o tome koliko će nam daleko umovi ići u potrazi za samoodržanjem i šansom da se uhvati neki prividni smisao u svetu koji je tako često van našeg razumevanja, kako u svojoj lepoti tako i u svom nasilju.


„Gde ptica peva najlepše“ brilijantan je, lud i nepredvidiv poluautobiografski roman Alehandra Hodorovskog. Ova višegeneracijska hronika uvodi gomilu nezaboravnih likova, od prostitutke kepeca i duha Rebea, do krotitelja lavova koji jede sirovo meso i uči svoje zveri da skaču kroz zapaljene obruče. Ako ostavimo postrani fantastične elemente, Gde ptica peva najlepše žestoko je originalna priča o imigrantima koja kulminira piščevim rođenjem u Čileu 1929 – što je bio zamršen vremenski period u istoriji te nacije. Udružite to s poezijom, tarotom i jevrejskim misticizmom i oživljava nadrealna vizija jednog genija.

NPR, Jedna od najboljih knjiga 2015.



„U stilu Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. Divlji karneval nadrealnog, mističnog i grotesknog.“

Pablišers vikli

U izvesnom smislu, u ovoj knjizi pribegao sam nekoj vrsti izmišljene autobiografije, iako ne u smislu „fiktivne” jer su svi likovi, mesta i događaji istiniti, s tim da istinska priča mog života predstavlja neprestani napor da razvijam svoju maštu i proširujem njene granice da bih iskoristio njen terapeutski i preobražavajući potencijal. Osim intelektualne mašte postoje i emotivna, seksualna, telesna, čulna mašta. Ekonomska, mistična, naučna, pesnička mašta. Ona deluje na sva polja našeg života, čak i na ona koja smatramo „racionalnim”. Stoga je nemoguće da se bavimo stvarnošću ako ne razvijamo maštu iz različitih uglova. Obično sve zamišljamo u skladu sa suženim granicama naših uslovljenih uverenja. Od zagonetne stvarnosti, tako prostrane i nepredvidive, ne primećujemo više od onoga što se probija kroz naš ograničen ugao posmatranja. Aktivna mašta je ključ šireg pogleda na svet: omogućava nam da sagledamo život iz uglova koji nisu naši zamišljajući druge nivoe svesti, više od našeg. Da sam ja planina ili planeta ili svemir, šta bih rekao? Šta bi rekao veliki učitelj? A da Bog progovori kroz mene, koja bi bila njegova poruka? A da sam ja Smrt?… Ona Smrt koja mi je otkrila psa koji mi pred noge donosi beli kamen, ona koja me je odvojila od prividnog Ja, koja me je navela da pobegnem iz Čilea i podstakla da očajnički tragam za smislom života. Ona Smrt koja se od strašnog neprijatelja pretvorila u moju ljubaznu pratilju.

Alehandro Hodorovski


Posle romana Gde ptica peva najlepše Hodorovski nastavlja da otvara svoj svet kroz intimnu ispovest o putu isceljenja i osvešćenja. Ovaj dugo očekivani prevod obavezno je štivo – u njemu pratimo sazrevanje neprihvaćenog i odbačenog dečaka koji traži spas u svetu umetnosti, magije i duhovnosti. U večitoj potrazi za načinom kako da ublaži duhovnu teskobu i isceli svoju dušu, razviće psihomagiju i pokazati nam da složeni porodični odnosi koji nas oblikuju ne moraju biti i naš kavez.

U autobiografiji, Ples stvarnosti, priseća se uspona i padova svoje upečatljive životne priče i iznosi svoje jedinstvene i složene poglede na svet. Prepričavajući svoj život, pisac poručuje da ne započinjemo život onakvi kakvi jesmo, već da je svako od nas nasledio ličnost zahvaljujući porodičnom stablu. Roditi se u određenoj porodici, kaže Hodorovski, znači biti zaposednut. Kada virimo u svoju prošlost, to je isto kao da kopamo po svojoj duši. Ako zađemo dovoljno duboko, dublje od odraza nasleđa, u sebi ćemo naći svetlost koja će nam pomoći da prevaziđemo najteža životna iskustva.

Film zasnovan na ovoj knjizi premijerno je prikazan u Kanu 2013. s velikim uspehom