ROMANI

klasici za osnovne I srednje škole

Branislav Đ. Nušić Krajem 1905. godine, na poziv osnivača lista Politika, braće Vladislava i Darka Ribnikara, preuzima redovnu rubriku Iz beogradskog života, u kojoj pod pseudonimom Ben Akiba objavljuje duhovite kozerije, koje vrlo brzo stiču popularnost.

Do 1910. godine objavio je više stotina kozerija koje predstavljaju zanimljivo svedočanstvo o životu u Beogradu na samom početku 20. veka. U suštini, Nušić je tada živeo od novinarstva. Vanredno pronicljiv opservator životne svakodnevice, on je duhovito i bez satiričarskih pretenzija prikazivao brojne aktere u dinamičnim zbivanjima prestonice koja je tada bila u duhovnom i materijalnom usponu.

Nušićeve kozerije, kada ih je 1907. objavio u knjizi, naišla su na negativnu kritiku Jovana Skerlića, koji je doduše tačno zaključio kako Nušić „nije pisac koji stvara publiku, no pisac kojega publika stvara", neopravdano mu zamerivši da nema „ni dubine duha, ni čistote osećanja, ni moralnoga autoriteta za političku i društvenu satiru..."

Nasuprot Skerliću Antun Gustav Matoš ispoljio je znatno više naklonosti prema Nušiću. „Nušić je rođeni novinar, unoseći u tu najnoviju i najaktuelniju vrstu naše pismenosti onaj ljubezni i zabavni način ćaskanja, šale i fantazije, kojim žurnalizam ulazi u književnost, književnost u žurnalizam, pretvarajući sitnicu u događaj i događaj u sitnicu, stvarajući od feljtona kronike, listića svakidašnji prolog o svakidašnjoj ljudskoj komediji, koja kroz dnevnik ulazi u tragičnost svetske historije."

„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.“

„Jedan načelnik, razume se sreski, iz doba cenzure, digao se iz publike jednom prilikom i na polovini prvog čina Sumnjivog lica zabranio dalje prikazivanje. Jednom narodnom poslaniku iz starih vremena, ne ja, nego njegova palanačka okolina sugerirala je misao da sam njega uzeo za model, te sam dobio jedno goropadno pismo. A jedna dama povodom jedne scene, ne sećam se u kom komadu, pisala mi je kako ona zna da mi je to njen muž servirao (...) a nijedna bivša ministarka nije htela da primi na sebe da je ona gospa Živka.“
– Branislav Nušić

„Aktuelnost Nušićevih komedija zasniva se i na preciznom uočavanju mentalitetskih odlika srpskog naroda. On je jasno sagledavao i uspelo komički oblikovao izopačene strasti, koje su prisutne kod nas Srba, ali i u ljudskom rodu uopšte: želja za gospodarenjem, apsolutnom vlašću, želja za lagodnim životom bez ili s najmanje rada i truda, a odatle i protekcija i korupcija, kao očekivane posledice takvog načina mišljenja i delanja. Nušić nije za komičke likove uzimao konkretne ličnosti javnog, političkog života i, između ostalog, zato su njegove komedije zadržale svoju svežinu sve do naših dana. Uspeo je da komički uverljivo, zanatski besprekorno prikaže šta se događa kada ’naš čovek’ iznenada dođe na vlast, kakve promene nastupaju kod njega, a naročito u njegovoj neposrednoj okolini (porodica, rođaci, prijatelji, poznanici).“ – Dr Aleksandar Pejčić

Generacije su se smejale, zabavljale i prepoznavale u ovim izvanrednim delima našeg najpoznatijeg i do današnjih dana neprevaziđenog komediografa Branislava Nušića. Vreme je da ih otkrijete, zajedno sa malo poznatim a vrlo dragocenim predgovorima samog autora. Naše naravi prikazane su bez zadrške, ulepšavanja i prikrivanja. Nušić je briljantno prikazao pravo lice i naličje nacije koju je neizmerno voleo i mnogo zadužio.

Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!

„Moja jučerašnja smrt" je izbor iz priča, feljtona i kolumni koje je Branislav Nušić potpisivao pseudonimom Ben Akiba. Namera ovih kratkih formi je da pokaže koliko se toga kod nas promenilo (ili nije?) za prethodnih sto i kusur godina i koliko je Branislav Nušić bio dalekouman, dalekovid i daleko iznad svoje sredine i svog vremena. Kako kaže naš poznati satiričar Vlada Bulatović Vib: „Smešne su jadikovke u stilu ’Eh, da nam je danas jedan Nušić!’. Nušić nam je danas tu. Jer unuci u svemu liče na svoje dedove, pa i u manama."

Stoga vas ostavljamo u mislima sa prvim pasusom prve priče iz ove neobične zbirke, pa vi sami procenite da li je u pitanju 1906. ili 2020. godina: „Kod nas se u Beogradu, od pedeset godina naovamo, neprestano nešto meri, kopa, raskopava, nasipa, spušta kaldrma pa opet diže i... jednako se radi, a taj rad, tamo u opštini, zove se zvaničnim jezikom čas regulacija, čas nivelacija, a čas kanalizacija. I, kao što vidite, za svih ovih pedeset godina kopanja mi niti smo regulisani, niti nivelisani, niti kanalisani."

Ben Akiba je alter ego Branislava Nušića (1864 — 1938), našeg najpoznatijeg komediografa, koji je Nušić bio prinuđen da koristi zbog svojih antirežimskih stavova i čestih hapšenja.
Ovde se misli na vreme od 1904. do 1907. godine kada je Nušić aka Ben Akiba za hleb zarađivao pišući feljtone (danas bi rekli kolumne) za dnevni list „Politika".
Biografija Branislava Nušića je smeštena između robijanja u Požarevcu (zbog pesmice koja savetuje srpskoj deci da postanu generalske babe, jer će biti sahranjeni s više počasti nego nacionalni junaci) i titule člana Srpske kraljevske akademije, u koju je primljen 1933. godine posle mnogih odlaganja i oklevanja, a ne 1924. godine kada je i predložen.
Njegova najpoznatija dela su „Gospođa ministarka", „Narodni poslanik", „Sumnjivo lice", „Autobiografija" i „Ožalošćena porodica". Smatra se začetnikom retorike u Srbiji, a bio je još i novinar i diplomata.

Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama.

.