ROMANI

Nezaobilazna knjiga svih generacija.

Porodica Taliver živi udobnim seoskim životom u Engleskoj dvadesetih godina devetnaestog veka. Tom je mladić ambiciozan u svojim planovima da se školuje. Megi je devojka koja voli da sanjari. Nad njihovu srećnu i bezbrižnu mladost nadvija se oblak crnih slutnji kada gospodin Taliver zapadne u finansijske probleme zbog kojih može izgubiti vodenicu na Flosi. Ta situacija samo će zbližiti brata i sestru. Ali okolnosti se samo pogoršavaju i oni su primorani da se suoče sa novom situacijom. Tom je trezven i spreman da se priključi porodičnom poslu. Megi je mnogo osetljivija. Pokušava da pobegne od stvarnosti i utehu nalazi u dugim, romantičnim šetnjama sa mladim gospodinom Filipom Vakemom. Njen voljeni brat ne odobrava vezu dvoje zaljubljenih. Krah u njihovoj doskora srećnoj porodici je na pomolu.

Vodenica na Flosi je najpoznatiji roman Džordž Eliot – najpopularnije autorke viktorijanske književnosti koja je svoja književna dela objavljivala pod muškim pseudonimom. To je činila ne samo jer je smatrala da će njen književni rad biti mnogo ozbiljnije shvatan ako bude prezentovan kao rad pisca, a ne spisateljice, već i da bi sačuvala svoju privatnost – autorka je imala aferu sa oženjenim muškarcem.

Remek-delo viktorijanske književnosti, zadivljujuća hronika sudbine provincijskog gradića protkana tihom dramom običnih života i pogrešnih izbora likova uhvaćenih u tajanstvenom lavirintu samospoznaje. Midlmarč ima sve od života: bogate i siromašne, konvencionalne i radikalne,
književnost i nauku, politiku i romansu, ali nam pre svega daje viziju onoga što leži u svakom ljudskom srcu.

Ambicija Džordž Eliot bila je da stvori portret čitave jedne zajednice – trgovaca, srednje klase, seoskog plemstva – u izmišljenom gradiću Midlmarču u XIX veku, usred modernih promena: predloženi zakon o reformi obećava političke promene, izgradnja železnice menja i fizički i kulturološki pejzaž, novi naučni pristupi medicini podstiču podelu javnosti, skandal vreba iza privida čestitosti, a dolazak autsajdera dodatno narušava gradsku ravnotežu.

Istražujući skoro svaku temu koja se tiče savremenog života, autorka će oslikati neke od najupečatljivijih likova svetske književnosti, među kojima su Dorotea Bruk, pametna, lepa i buntovna, i doktor Lidgejt, ambiciozni novi lekar u gradu. Oboje čeznu da ovaj svet učine boljim mestom, ali kao i kod drugih stanovnika Midlmarča, ni njihove se priče neće odvijati kao što su očekivali.

Za razliku od realistične proze po kojoj je Džordž Eliot poznata, Podignuti veo, čiji je prvi srpski prevod pred vama, novela je s elementima gotskog horora, fantastike i naučne fantastike, često upoređivana s romanima Doktor Džekil i gospodin Hajd Roberta Luisa Stivensona, Frankenštajn Meri Šeli i Drakula Brema Stokera, a paralele bi se mogle povući i s pričom Činjenice o slučaju gospodina Valdemara Edgara Alana Poa. U njoj se Džordž Eliot bavi pitanjima ekstrasenzorne percepcije, telepatije, mesmerizma, odnosa prirodnog i natprirodnog, postojanja života posle smrti ili „dvostruke svesti“ i „izuzetne mentalne sposobnosti“. Izdavači nisu bili previše spremni da objave Podignuti veo, strahujući da bi novela naškodila autorki koja je stekla ugled delima potpuno drugačijeg žanra. Priča je prvi put objavljena anonimno, 1859. godine, u časopisu Blekvud magazin, a kritika ju je svrstala na granicu s naučnom fantastikom.

Podignuti veo je jedino delo Džordž Eliot pisano u prvom licu, priča kružne kompozicije, koju, u času svoje smrti, pripoveda glavni lik, mračni usamljenik Latimer, obdaren „izuzetnom mentalnom sposobnošću“, zlom kobi koja ga odvaja od ljudi i života. Petnaest godina pošto je novela objavljena, Džordž Eliot joj je dodala epitaf u stihu:

Ne dajte mi druge svetlosti, o Nebesa, do one što postaje Snaga prijateljstva među ljudima;
Ni drugih moći do narastajućeg nasleđa Što uceljuje čovečanstvo, svojevrsnu poruku ove priče: od misterije, neuhvatljivog i nedokučivog sačinjeni su lepota i bogatstvo života; posegnuti za misterijom, zakoračiti na drugu stranu, podići veo, znači lišiti stvarnost njene lepote i raznolikosti.

S druge strane, Brat Džejkob, moderna satirična priča napisana 1860, a objavljena 1864. godine, predstavlja svojevrsni omaž Eliotove Vilijamu Tekeriju. I ova priča je retko štampana jer se, iako na drugačiji način nego Podignuti veo, razlikuje od ostalih dela Džordž Eliot. Međutim, obe priče, iako kontrastne, između ostalog govore o sličnim temama – o pitanju granica umetnosti, umetnika i čoveka, istinama koje postoje nezavisno od naše percepcije i ambivalentnosti ljudskih bića koja je postojala i u njoj samoj, u javnosti poznatom piscu Džordžu Eliotu, a privatno ženi, Meri En Evans.

Vrhunsko delo klasične viktorijanske književnosti, poslednji roman Džordž Eliot, svojevrsna je duboka analiza problema lažno puritanskog aristokratskog društva i ugnjetavanoj jevrejskoj zajednici u Londonu. Roman o mladoj ženi velikih očekivanja, o starijima koji sve nade polažu u obrazovanje svojih potomaka, o borbi za nasledstvo i nepoznatim roditeljima koji se na kraju uvek pojavljuju, o ključnoj razlici između povlašćenih i potlačenih, mogućnosti i očekivanja.
Džordž Eliot je uticala na mnoge velike romanopisce 20. veka kao što su Henri Džejms, Vilijam Fokner, Džejms Džojs i Virdžinija Vulf.

Uz Tolstojev Rat i mir, za Romolu Džordž Eliot čitaoci kažu da je najbolji istorijski roman. Ko želi to da proveri, neće se pokajati. Ispripovedani događaji se odigravaju oko 1500. godine, u renesansnoj Firenci. U romanu se javljaju mnoge ključne ličnosti iz tog previrućeg doba, od dominikanskog fratra Savonarole do Makijavelija.