ROMANI

Istorija ljudi koji pomreše od straha šesti je roman makedonskog romanopisca Ermisa Lafazanovskog, koji je čitalačkoj publici poznat po svom posebnom stilu i načinu pripovedanja. Radnja romana događa se sedamdesetih godina u Skoplju i povezana je sa svakidašnjim životom nekoliko stranaca koji su privremeno smešteni u jednu dotrajalu baraku na periferiji grada. To su uglavnom emigranti i političke izbeglice, koji čekaju da bude rešen njihov status i nastave svoj put. Antropologija straha, te manipulativne strategije koje strah koriste kao svakodnevno oružje za zatupljivanje osećanja za objektivnost ključne su teme koje preovladavaju u romanu. Likovi su tokom cele radnje suptilno izloženi najraznovrsnijim zastrašivanjima čiji je cilj da od pojedinaca naprave poslušni kolektiv. Svojim nesvakidašnjim romanom Lafazanovski potvrđuje vidoko, neprikosnoveno mesto u savremenoj makedonskoj prozi, nudeći roman koji katapultira njegove lucidne pripovedačke postupke u upečatljivo i kompletno delo.

Hrapeško je nesvakidašnji, neobičan roman koji ističe i spaja manuelno i intelektualno, ruke i um... i sve druge stvarne i prividne krajnosti života. Pričom o drevnoj umešnosti makedonskih vinogradara (recimo Tikvešija, na jugoistoku Evrope) i o sofisticiranoj veštini duvača stakla (Zapadna Evropa, od Murana do švajcarskih gradova), autor svog junaka Hrapeška – veštog i u jednoj i u drugoj „umetnosti“ te osuđenog na nomadizam – baca sa Istoka na Zapad, i sa Zapada na Istok, a iz 19. veka u sva druga vremena. Otud u knjizi Bagdad, Teheran, Istanbul, Jerusalim...

Razapet između privremenog i stalnog, uspeha i neuspeha, radosti i tuge, druženja i samoće, porodice i sebe samog, Hrapeško ostaje sanjar u rukama izvrsnog autora ozbiljnog i duhovitog kova, koji spisateljskim talentom i širinom kipi van postmoderne.

Ovo je knjiga o seti, ljubavi, lutanju i večitom Dvojstvu.

Vladislav Bajac

Roman Lafazanovskog je potvrda produktivne snage jednog suverenog metapristupa svetu, u kojem se rame uz rame nalaze: akademska erudicija i ulični smeh, retorska veština i igra značenja, oštra kritika i urnebesna zabava, lucidna intelektualna imaginacija i šarmantna dosetka, urbani govor i ultraarhaična priča; crni humor, apsurd i nelogičnost.

Dr Elizabeta Šeleva