ROMANI

Tačno dve godine nakon što su nacionalsocijalisti prigrabili vlast, 1935. godine, nastao je roman Začaranje. 

Broh nastoji da u ovom romanu istraži psihologiju mase, kao i psihičke i političke razloge i mehanizme koji su doveli do uspostavljanja fašističkih sistema u Evropi.

Pesnički model je jedno alpsko selo u koje dolazi stranac Marius Rati. Rati poseduje veštinu da svim socijalnim slojevima i različitim generacijama stvori iluziju ostvarivosti i ispunjivosti skrovitih nada i želja. Iskorišćavajući suprotstavljenost interesa, militarizujući omladinu, progoneći manjine, obećavajući dominaciju sela u kojem se obreo u odnosu na susedna i koristeći se veštinom razbuktavanja masovnog ludila, Ratiju uspeva da se domogne vlasti. 

Začaranje spada u najznačajnije romane tridesetih godina prošlog veka.

Brohov roman ne opisuje samo put u pakao jednog jedinog junaka, nego preduslove za put u pakao jednog celog društva u Trećem Rajhu... Tema knjige, ili štaviše njena poslednja varijacija velike zajedničke teme svih Brohovih knjiga, jeste krivica „nedužnih“, ljudi kojima su otete vrednosti, svaka društvena povezanost, u sebe izolovanih ljudi koji se grčevito hvataju za svoju malu, golu egzistenciju, „magleni ljudi“, obavijeni plaštom svoje sopstvene sudbine, zamahom masovnih parola, ili takođe samo ciničnom ili rezigniranom neutralnošću; [...] Glavni lik, gospodin A., arcineutralac, „čovek koji zazire od odluke i odgovornosti’” sublimirani je Don Huan koji svojom najdubljom ravnodušnošću skrivljuje smrt svoje dragane koja ga voli. On je dvojedinstvo, u izvesnoj meri sinovska reinkarnacija, na višem ali slabijem nivou, negativ i pasiv jednog realnog Don Huana, ’gospodina fon June’ koji je pre njega igrao svoju igru između baronice Elvire i služavke Cerline i za sobom između svojih žrtava ostavio kobnu mrežu u koju gospodin A. dospeva sa svojom apatijom. Gospodin A., u osnovi sasvim neupleten, preuzima odnose, štaviše posledice odnosa gospodina fon June, „lovačku kuću” i naposletku pravo okajanje grešnika koje je očišćenje: kao prvobitni greh on spoznaje upravo neupletenost, neodgovornost , „nedužnost” samu. On je spoznaje i priznaje u opštoj ispovesti pred dedom svoje mrtve dragane, jednom vanvremenom, mitskom starinom. Taj „kameni gost’”koji dolazi po njega, nije pak niko drugi nego njegov najprisniji, iz osnova ga znajući „prapratilac” koji ga je oduvek pratio, smrt.