ROMANI

Jasunari Kavabata jedan je od najvećih pisaca XX veka i prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, počeo je 1934. godine da piše svoje remek-delo Zemlja snega, a završio ga je 1947. godine.

Jasunari Kavabata jedan je od najvećih pisaca XX veka i prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, počeo je 1934. godine da piše svoje remek-delo Zemlja snega, a završio ga je 1947. godine.Ovaj roman o ljubavi glavnog junaka i gejše uživa kultni status u Japanu, kao, recimo, Madam Bovari u francuskoj književnosti, ili Ana Karenjina u ruskoj. Kao i svi veliki romani, Zemlja snega čini da osetimo duh Japana mnogo bolje od stotinu eseja. Uzor za Komako, glavni lik u romanu, bila je gejša Sajo Masuda (1925-2008), koja je napisala prve memoare jedne gejše, i objavila ih 1957. godine.
Ovo je treći prevod Zemlje snega na naš jezik.

„U staklu prozora odražavalo se lice devojke koja je sedela naspram njega. Napolju se tada smrkavalo, a u kupeu nije bilo upaljeno svetlo, pa se prozor pretvorio u ogledalo. . . U dubinama tog ogledala promicao je večernji pejzaž. Kao u filmskim kadrovima koji se preklapaju, ono što se ogledalo u staklu prožimalo se sa pozadinom. Odrazi lica nisu bili povezani s predelom, pa ipak su se lica, prozirna, neopipljiva, i pozadina, nejasna u sve većoj tami, stapali u neku vrstu nezemaljskog, simboličnog sveta. A kad je negde sa planine sinulo svetlo i zablistalo na devojčinom licu, Šimamuri je zastao dah od neizrecive lepote. . . “ „Nebeska reka tekla je iznad njih u pravcu u kome su trčali. Komakino lice kao da se kupalo u njenoj svetlosti. Oblik njenog uskog, pomalo orlovskog nosa nije se jasno isticao, a boja njenih malih usana se izgubila. Zar je tako slaba bila svetlost koja preseca i preplavljuje nebo? Šimamuri je bilo teško da poveruje. Svetlost je bila još slabija nego u noći mladog meseca, a ipak je sama Nebeska reka bila blistavija od najblistavijeg meseca. Pri tom slabašnom svetlu koje na zemlji nije ostavljalo nikakve senke, Komakino lice lebdelo je poput starinske maske. Bilo je čudno što čak i maska ima miris žene.“ Zemlja snega

"U romanu Velemajstor, koji ima karakter umetnički transponovanog dnevnika ili hronike jednog veoma specifičnog šampionata drevne dalekoistočne igre go, koji je 1938. godine održan pod pokroviteljstvom dvaju najeminentnijih japanskih dnevnih listova, Kavabata prati, iz poteza u potez, igru jednog od nenadmašnih velemajstora svih vremena i mladog protivnika. Kavabata ovim svojim romanom najsuštinskije iskazuje svu dubinu bolnog jaza koji je u duši Japanaca izazvala evropeizacija sredinom 19. veka nametnuta kao jedini mogući izlaz, kao manje od dva zla, u situaciji kada je američka flota, pod pretnjom upotrebe sile, isforsirala svoj ulazak u Tokijski zaliv. Mlad, agresivan i arogantan izazivač (kakav je bio Zapad) sukobljava se sa velemajstorom, nežnim, krhkim, starim i usamljenim (kakav je bio Japan). Dolazi do duela između klasičnog majstora mirnog, suzdržanog, prefinjenog stila i žestokih, brzih i do podlosti surovih napada njegovog mladog izazivača. Iako je meč između njih dvojice trajao mesecima, nazivamo ga duelom, pošto je od samog početka ovog romana autor jasno sugerisao da će se ovaj finalni meč šampionata za titulu velemajstora ili njenu odbranu, završiti krajnjom fizičkom eliminacijom starog velemajstora."

"Snežna zemlja je poetski roman sa ljubavnom tematikom, čija je radnja vremenski i prostorno određena Japanom početkom tridesetih godina prošlog veka. Ovaj roman je posebno pomenut prilikom dodele Nobelove nagrade Kavabati, a odlikuje ga i rekordan broj prevoda (do sada, registrovan 61 prevod u zemljama širom sveta).
U ovom romanu Kavabata slika život tokijskog bogataša Šimamure, rastrzanog, s jedne strane, ljubavlju prema dvema ženama, Joko i Komako, i, sopstvene nemoći da jasno odredi putanju svog života, s druge. Joko je za Šimamuru oličenje neuhvatljive čistote i savršenstva, kome on, od momenta kada je prvi put ugleda u vozu, teži da se nekako približi, osećajući da je čistota upravo ono za čim on traga kako bi svoj život ispunio pravim vrednostima."
(iz pogovora prevodioca, prof. Ljiljane Marković)

Jasunari Kavabata, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1968. godine.Romani su prevedeni sa japanskog jezika.

Pored romana, Kavabata je napisao više od stotinu kratkih priča, a jednom je izjavio da su to njegova omiljena dela. Većinu tih priča napisao je u svojim dvadesetim godinama. To je bilja njegova „mladalačka poezija“ za koju je jednom prilikom rekao:„Književnici u mladosti uglavnom pišu poeziju, a ja sam umesto poezije pisao ove vinjete.“Među ovim „vinjetama“ visoko mesto svakako zauzimaju i priče Igračica iz Izua i Mesec na vodi.