ROMANI

„Kao i u slučaju većih i poznatijih piščevih dela, i ova pisma se čitaju bez daha. A sada čitaoci u Srbiji mogu u to i da se neposredno uvere (...) Ona su monumentalno svedočanstvo, često dramatično, o Kafkinom životu i delu, ali i nezaobilazna kada je reč o svekolikosti njegovog opusa. Postoji nesumnjivi raskol u takozvanim intimnim spisima Franca Kafke. U Kafkinim dnevničkim zapisima poglavito se suočavamo s piščevim kricima iz sve jače samoće, iz unutrašnjeg pakla u koji se oburvava naročito od fatalne jeseni 1917. godine kad počinje njegovo neizlečivo i neopozivo umiranje. Od tog datuma u pisma se upisuje osobena, dostojanstvena i intimna istorija bolesti, a ova potom prerasta, u poslednjoj godini života, u samozatajnu istoriju umiranja. Istovremeno, u njegovim pismima prijateljima i sestri Otli na videlo, međutim, kao dominantni elementi izbijaju Kafkin izvanredan dar za prijateljstvo i intenzivna žudnja za drugima, pri čemu sam daleko od toga da mislim da se bol i seta samoće i zle kobi ne mogu uočiti i u prepisci. Ipak, u prepisci na delu su druženje sa drugima, prijateljska osećanja, ljubav, razumevanje. Bio je na jedinstven način sam za života, a nastavio je u našem svetu da bude sam i u smrti. Mnogi će reći da je Franc Kafka mrtav i da je od njegove smrti, 1924, prošlo stotinu godina, ali Kafka je još živ i još je sam. Možda i življi nego ikad. Godinama sam ispisivao odlomke svog romana o imaginarnom druženju sa Kafkom i realnom sa njegovim književnim delom u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji. I sa svakom reči bio sam zatečen u kojoj meri je on živ, poput večitog savremenika, sa svojim pričama i romanima. Kao da se od njegovog vremena do našeg ništa nije promenilo. Ne prestaje da bude izuzetak u književnoj istoriji.” Jovica Aćin

O prijateljstvu, ljubavi i zločinima, Šibanje je izazovno delo romaneskne umetnosti, sa policentričnom pričom o našem bolesnom vremenu u haosu i kosmosu „dva đavolska grada“, podjednako izmišljenih i realnih. Kroz njih nas kao kroz pakao vode dva zagonetna lika. Garđula, odmetnuta istoričarka koja sve zna, i arheolog smrti sa nadimkom Vedogonja, meta pogibli i progonjeni beskućnik sa beogradskih ulica.

U jednoj od kičmi ove višestruke povesti srećemo nepoznatu sliku zloglasnog umetnika Anđela Merizija (s početka XVII veka), čija smrt nije odgonetnuta do sada. Sliku je naručio dubrovački trgovac i novopečeni napuljski plemić, za oltar u crkvi u svome tek kupljenom selu Polinjano, na obali Jadrana. Dolutala je neobičnim putevima do Narodnog muzeja u Beogradu gde joj se potom gubi trag. U drugoj kičmi pomaljaju se mračni savezi između kriminala i politike, pa i zaraćenih strana čije se žrtve ne dele nego sabiraju. Evociraju se i vansudska satiranja nedužnih.Ovo je takođe roman o uličnom pripovedanju shvaćenom kao raskrivanje tajni i kao intimna istorija.Zasnovano na nizu istinitih događaja iz istorije i sadašnjosti, ovo delo, maštoglavo i neodoljivo, otkriva nam skrovite i čudovišne elemente u avanturi zvanoj naš svet, naše vreme. Aćin je velemajstor tragikomike i karnevalske ironije i groteske. Šibanje je magijski i magnetičan roman: kad ga otvorite i predate se čitanju, teško ćete moći da se odvojite od njega. Kad ga dočitate, nećete proći bez ošamućenosti koja prati svaku istinsku umetnost romana i čini nas boljim, a onda i svet može iznova postati podnošljivije mesto.Gojko Tešić

Potraga za istinom o drugima uvek vodi ka otkrivanju istine o onom koji traga.

Šta vredi istina koja ne pruža zadovoljstvo? Ionako će među ljudima sklonost ka istini opadati srazmerno nestajanju zadovoljstava koja bi istina mogla da nam ponudi... Strast mora biti i naša odbrana od znanja koje nas hladi. Otuda naši potezi moraju poteći iz mašte, ne iz računice.

Italijan Gambero Rosi sada živi u Srbiji. Nekada je pomno istraživao život velikog Fridriha Ničea, naročito njegov kratki i zagonetni odlazak u Mesinu na Siciliji. Gambero će pritom upoznati i svoju buduću suprugu, koja je skupljala podatke o Servantesu. Međutim, kako se činjenice budu nakupljale tako će se pojaviti tragovi koji vode do zločina, a to će imati dalekosežne posledice...

Kotao je intrigantan, mudro napisan i zanosan psihotriler koji pokazuje svu pripovedačku raskoš Jovice Aćina. Njegovo zavodljivo iznošenje podataka i priča koja slavi život i ljubav na kraju romana doživeće vrhunac u šokantnom obrtu.

Dozvola za bicikl je delo Aćinovog višedecenijskog kreativnog druženja s Francom Kafkom. Uvek sam se pitao otkuda toliko Kafkine rukopisne ostavštine, te razgovori, te prozni fragmenti, pa nekakvi crteži i cele kratke priče, odakle ta bujica izvire, i svake godine sve više i više navire ispod gore zvane Jovica Aćin.

Teško je bilo ne posumnjati u njihovog priređivača. Posle ovog romana – znam. Ispod tajne o bogatstvu i obilju Kafkinih posthumnih spisa iskrsavaju nove, još crnje tajne. One neće čitaocima promaći. Ovo je roman o čitanju i pisanju, ali i o krađama, podmetanjima, nameštenim samoubistvima, udvajanjima likova, roman koji nam, iz ličnog ugla i iskustva izvesnog Bicikla, evocira ogromnu meru prisustva kafkijanske mračne materije u duhu i životu nekadašnje Jugoslavije, ali i sadašnje Srbije. Zbog ovog enigmatičnog romana, njegovom piscu, koga nikako da prođe zviždanje, preti otvaranje procesa.

Kriv ili nevin, maštoglav ili samo sluđen, nema veze, sledi mu kazna. A kazna za mene je što sam došao do kraja romana, jer nisam želeo da roman ikad završi. Gojko Tešić

Zakoračite u svet jednog nepoznatog ili manje poznatog Kafke, s njegovim neznanim ili slabo znanim pričama i fragmentima.

„Kafkin opus je danas nezaobilazan deo baštine sveta. On je, od kad znamo za njega, postao osobeni svetionik ne samo književnosti i umetnosti nego svih čovekovih stvaralačkih pregnuća u duhovnom polju i polju traganja za istinom o sebi.

Kafka je za života objavio izvestan broj svojih priča i parabola. Ali daleko više od svojih spisa nije objavio. Štaviše, tražio je da budu spaljeni. Njegova prijateljica je, po njegovom zahtevu, zaista i spalila ispisanih dvadeset debelih sveski dok je on iz bolesničke postelje gledao kako one gore. Od svog prijatelja Maksa Broda takođe je tražio i da svi ostali njegovi rukopisi budu spaljeni. Ali Brod nije ispunio piščevu želju.

I tako je za Kafkom ostalo divno rukopisno blago – sa tri romana, dnevničkim zapisima, pričama i fragmentima, crtežima – koje pleni čitaoca čak i u svojoj nezavršenosti. Kafka je u tom nezaveštanom blagu živ u svakoj reči, jer nije težio zatvaranju nego otvaranju dela, ne okončavanju nego beskonačnosti.

Ako bi trebalo da smislim neko geslo o Kafkinom pripovedanju iz kojeg se nedre priče poput krilatih stvorenja, a namenjeno čitaocima, rekao bih: da nam je sa Kafkom u svetu ponešto jasnije, a onda nije sve izgubljeno.” Jovica Aćin

Kultna knjiga među upućenima, ali o kojoj se ipak malo zna. Ne propustite ovu priliku da saznate više, jer ćete se pokajati ako zažmurite i zamišlјate da ne postoji. Jovica Aćin, autor je niza esejističkih i pripovedačkih knjiga, kao i četiri romana. Nekoliko puta je bio osuđivan zbog svog disidentskog pisanja. Knjiga je posvećena izgnanstvima, proganjanjima i logorima. Reč je o monumentalnom, jedinstvenom, fascinantnom delu koje u istoriji srpske duhovnosti, kulture i umetničke prakse zauzima klјučno mesto.

Gatanja po pepelu jeste delo jedinstveno po mnogo čemu i u znatno širem, evropskom kontekstu (dokumentarnost, strukturna složenost, istorijska utemelјenost, majstorstvo oblikovanja priče...), stvaralački projekat koji je obeležio srpsku književnu misao o zlu, stradanju i mučeništvu, o paklu logora u kojima su mnogi spasli svoju dušu bežeći u pisanje. Gatanja po pepelu jeste knjiga koja obeležava epohu, ali i delo koje je Aćinov nemerlјivi dar srpskoj književnosti i kulturi uopšte.

Gojko Tešić Umesto saučesništva u zločinu, Aćinova ponuda je, s Gatanjima po pepelu, izgleda da se radije govori o onom drugom, o svojevrsnom, ako se tako sme reći, nemilosrdnom sa-učešću sa žrtvom. Preciznije, o tome da se uputi ili iznova uputi „izazov nemogućnosti opstanka“, da se piše iz onog unutrašnjeg iskustva zatočenika koje govori da izlaza neće biti, da je logorski svet jedini postojeći. „Pisanje je tu naučiti da se, bez ikakvog pribežišta, misli sam samcit, oči u oči s nemogućnošću da se bude sam i da se opstane.“ To pisanje možda i ne omogućava preživlјavanje, ali je jedino uporište života u carstvu smrti; možda i ne štiti od neposrednih opasnosti, ali nas, „budući i sâmo opasnost, podstiče da izdržimo u bezgraničnim mukama i na beznadežnost odgovaramo sopstvenim opitima, zagonetnom pozvanošću niotkuda, ponekad i s cinizmom, čak lakrdijanjem, uprkos tragičnosti lјudskog opstanka“.

Pisanje je tu jedan neponovlјivi doživlјaj koji čitanje valјa stopu po stopu da ponovi: da se iznova „usred pune obuzetosti užasom, misli istina njegovih prizora“. Tu se pisanje o užasima logorskog sveta neminovno pretače u pisanje iz njih. Predrag Krstić

"O tome zašto zaboravljena devojka odlučuje da naslika svoj život pre nego što on bude
nepovratno izgubljen i njegove boje prekrivene tamom. Zatim o čudnovatoj sahrani na
ostrvcetu u laguni u vrhu Jadrana. Ili o zagonetnom slučaju u Makijavelijevoj kući. Pa o
izazivačkoj i transgresivnoj nevolji koju rasejava mitska buba zvana govnovalj. Tu je i
potraga u gradu čuvenom po slikaru čije nam delo, nastalo usred nekadašnje evropske
pometnje nalik današnjoj, nudi divni spokoj, a koja okončava neobjašnjivim ubistvom. O
policijskom nadziranju dobitnika Nobelove nagrade. Najzad, o banji o kojoj brine i s kojom
se postepeno poistovećuje njen poslednji žitelj, a čiji se neobični snovi obistinjuju,
nagoveštavajući paralelne svetove stvorene kao nekim nepoznatim kosmičkim mehanizmom. Sve su te priče zapravo odblesak naše svakodnevice. Ponekad mučne, ponekad smešne,
podjednako realne i fantastične, a Aćinovo čarobništvo je u tome da ono što je obično
pretvara u neobično, ali i obrnuto. U svakoj priči skrivene su istine neosporno presudne za
život viđen kao lavirint u kojem se smenjuju pustoš i neprocenjivo blago, i one bi mogle biti

piščev pripovedni testament."

Reč je o sedam realističkih fantazija koje se mogu pročitati za jedan dan ili za sedam dana i noći! Izdavač kaže:
"Priče su tako reći istinite. To znači da ih je izmislila sama stvarnost u svojim najmaštovitijim trenucima. Njihov zaplet je sam život... Srce će vam biti lako i zdravije sa pričama koje se ne mogu prepričati i ne mogu zaboraviti".

Sa nasmrt bolesnim ocem i mladićem izbeglim s Galipolja pripovedač je kao dečak prešao albanske planine. U Marseju se skrasio kao vozač tramvaja. Pokušavajući da razotkrije zagonetni zločin, on odaje počast mrtvom prijatelju, kao i drugima koji su mu bili bliski, a život im je oduzet.

Ovo je knjiga o Putu, roman o granicama i njihovom prelasku. O granicama koje dele zemlje, ljude, predele, godišnja doba, granicama između mora i kopna, ljubavi i mržnje, okrutnosti i prijateljskih osećanja, begunaca i progonitelja, života i smrti. U šumu jedne od milion kapljica okeana dvadesetog veka čujemo potmulu tutnjavu stoletnog potopa koji još traje.

Hoće li Luka Okomak doći do svog nezavršenog romana, čiju krađu je prijavio policiji? A kada mu je javljeno da je knjiga pronađena, hoće li se pojaviti inspektor koji treba da mu je preda, a koji je takođe nestao?

Iščezli policajski inspektor zove se Paul Kle, i uz Ničea i Zaratustru, Sezana, Gogena, Lotreamona, tvori Aćinovu duhovitu i uvrnutu paralelnu sliku umetnosti i, uopšte, naše kulture – njihov presek koji sugeriše drugačije i uvek neočekivane odgovore koji se, kao u kaleidoskopu, značenjski razlistavaju u bezbroj mogućnosti tumačenja.

Ovaj izbor žanrovski okretnih, fantastičkih i realističkih, začudnih i kritičkih priča na najbolji način sažima višedecenijsko majstorstvo Jovice Aćina u oblasti kratke proze.

Samo najhrabriji su spremni da do kraja prouče svoje poreklo i prihvate sve njegove posledice.

Jedan od takvih retkih smelih pojedinaca jeste glavni junak ovog romana, autorov prezimenjak. Saznavši da priča o njegovom poreklu vodi sve do dalekih Pirineja, on zajedno sa sinovima odlazi na put do Španije. Porodično stablo, mape i usmena predanja putokazi su u traganju za nestalim precima. Iako sve više putokaza navodi na zaključak da će familija rekonstruisati svoje poreklo, pojavljuju se nepoznanice koje potragu za porodičnim stablom pretvaraju u traganje za fantomima, među kojima je najistaknutiji Belano ili Bolanjo, slavni čileanski pisac.

Sam čitalac će postati tragač u ovom romanu dvostruke potrage u kojem se prepliću postupci detektivske, ali i fantastične književnosti.

„Bili smo neoprezni. Nismo se pripremali za bitku, iako smo to morali. Uostalom, među nama je preovladala struja koja je zagovarala stav da ne vredi trošiti svoje resurse za borbu s neprijateljem koji je u svemu nadmoćan."

Jovica Aćin

U ovoj knjizi je suviše magije i zato bi je trebalo zabraniti. Njena zabrana će biti krunski dokaz da smo je razumeli. Baš kao što su svojevremeni napadi na Aćinov Dnevnik o vagini, za koju je pisac dobio Andrićevu nagradu, bili dokaz o stvarima koje nas bole, a i za još ponešto o čemu ćutimo.

Najpotpunije izdanje do danas! Necenzurisana i po autentičnom redosledu sređena najnapetija ljubavna prepiska na svetu!
U rukama vam je takoreći ljubavni roman koji je i više od svakog romana, napisan u vidu dramatičnog niza Kafkinih pisama Mileni Jesenskoj. To je goli Kafka, mada usred gomile obučenih. Uzbudljiv dokument neuporedive strasti, bezdanosti i bola. Prvi put ovo izvanredno epistolarno delo života imate u danas najcelovitijoj i, po redosledu pisama, verodostojnoj verziji. I tek sad istinski blista, s nikad prevedenim pismima i isključivanim delovima pisama.
U rukama vam je neodoljivo delo života i pisanja u izvornom sjaju, za večnost.

Knjige Jovice Aćina nikada nisu bile jednostavne. Ali, kada bi im se pronašao ključ čitanja, one bi postajale bistra reka čija vas matica nezaustavljivo vodi ka cilju – ušću.
Originalnost ove knjige u tome je što vas ona vodi prvo kroz kanale i vrtove kao kroz lavirinte, a onda prerasta u turistički vodič sa mapom za lutanje umesto orijentisanje. („Umeti zalutati jeste deo umetnosti bekstva” – J. Aćin). Ova autorova reka ponekad teče ka svom izvoru, ali ne i uzvodno. Isto kao i piščev junak sa svojim životom.
I kao što se u Lisabonu okean uliva u reku (jednako kao i obrnuto), tako i u piščevim Napomenama čitamo da istovremeno junak knjige beži od nečega ali da i grad ume da beži i to tako da junak knjige ne može „nikako da ga nacilja i dospe do mete”.
Knjiga prekrasnog lutalaštva, zagonetnosti i izuzetne spoznajne snage. Sa Okeanom u glavnoj ulozi.
Ovo je zbirka kratkih i dužih priča, ali od kojih, poslednje, uključujući se jedna u drugu, ne mareći za mere i granice, sugerišu roman. Celo delo zapravo promeće se u ušće nekog okeana.