ROMANI

U ovom jezgrovitom, nevelikom romanu koji čitaoca drži bez daha, napisanom sredinom osamdesetih godina prošlog veka, fokus je još jedanput na generacijskog paradigmi koja je predstavljena u Kairskoj trilogiji. Ovog puta Mahfuz prati život kairske porodice iz srednje klase, ranih osamdesetih, kada je na vlasti predsednik Anvar el-Sadat. To je doba promena u Egiptu, vreme oštre krize, kada su obični ljudi gurnuti i „ambis infitaha“ – ekonomskih reformi kojima se završava dominacija javnog sektora u društvu i podstiču privatne investicije. Dok su nevini bespomoćno posmatrali kako se njihov svet raspada u ludoj jurnjavi, u društvu je prisutna slutnja o bliskoj propasti i osećanje straha. Čitav način života sa svojim vekovnim tradicijama i sistemom vrednosti jednostavno gubi snagu i ruši se, ostavljajući prostor za nemilosrdan, novi materijalizam u „kraljevini korumpiranih“ gde opstaju samo najspremniji. Roman dostiže vrhunac prikazom ubistva predsednika Sadata 6. oktobra 1981. godine, događaja oko koga Mahfuz spretno gradi izmišljen zaplet. Bogat ironijom i prepun političkih tonova, u pitanju je dobro napisan, snažan i efektan roman uprkos, svom malom obimu.

Roman Srce noći je klasična priča u Mahfuzovom stilu, u kojoj autor briljantno opisuje ljudske emocije klizeći kroz dubine psiholoških karaktera pripadnika različitih društvenih slojeva i surovu stvarnost života. Glavni junak, Džafer ar-Ravi, pripoveda prijatelju iz susedstva, jedne duge noći u kafani u starom Kairu, priču o svom životu provedenom između razuma i vere, ljubavi i patnje, političkih ubeđenja i zločina koji ga odvodi na robiju. Kroz sva iskušenja i patnje on prolazi iznenađujućom čvrstinom i nadom, podupret snažnim ubeđenjima, duhovnošću i dubokim osećanjem pra- vednosti svoje misije. Ispod površine ove priče odvija se duboka drama ljudskog života. Posebno su fine i upečatljive scene kada Džafer govori o svom detinjstvu, a fasciniraju opisi odnosa u porodici, između muškarca i žene, očeva i sinova, starih učenjaka sklonih misticizmu i generacijamladih, školovanih intelektualaca koji lutaju između zavodljivosti evropskih misaonih trendova i tradicija
islamskog života.

Nagib Mahfuz (1911–2006) svrstava se u najuticajnije pisce kod Arapa. Visoko se uzdigao u svetu književnosti i, za sada, jedini je arapski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu (1988). Mahfuz je formu romana, žanr koji jedva da je postojao u arapskoj literaturi kada je debitovao na književnoj sceni, za šest decenija angažovanog pisanja utemeljio i ozakonio širom arapskog sveta. Istrajno neobičan čitavog života, napisao je više od 60 knjiga, od istorijskih drama do dugih romana zapletenih struktura o životu u savremenom Egiptu i na stotine kratkih priča, filmskih scenarija, novinskih kolumni, eseja.