U nekadašnjem crvenom Vedingu, siromašnom kraju Berlina, u Utrehter štrase nalazi se oronula zgrada. Tokom svoje burne istorije bila je utočište mnogim gubitnicima, izopštenima, izdanima i progonjenima koji su tražili svoje parče sreće. Svi likovi su sudbinski povezani. Leo, Jevrejin koji se posle sedamdeset godina vraća iz Izraela u Nemačku, iako to nikada nije želeo. Njegova unuka Nira, zaljubljena u Amira, koji je u Berlinu otvorio restoran brze hrane u kojem prodaje falafel. Lajla, Sintkinja koja uopšte nije znala da su tu nekada živeli njeni preci, i najzad Gertrud, koja je 1944. pronašla Lea i njegovog druga Manfreda u njihovom skrovištu na tavanu, ali ih nije izdala.
Pripovedački ton je veoma upečatljiv, sadržajan i snažan, ali nikada nije moralizatorski, a pogotovo nije patetičan. Za čitaoce bez predrasuda ova knjiga je neprocenjivi dar.
"Većina misli da je kuća samo kamen i malter, mrtva građa. Ali zaboravljaju da se u mojim zidovima zadržao dah svih koji su ovde stanovali. Upila sam njihove suze, njihovu krv, čula sam njihovu viku, njihov šapat, beskrajno mrmljanje u noćima. Primila sam u sebe sve njihove živote, kroz njih i ja živim, na svoj način. Ništa me više ne iznenađuje. Ako dovoljno dugo čekaš, svi ponovo naiđu. Ili njihova deca."
