ROMANI

Jedan od najboljih britanskih romana svih vremena

ZA SVA VREMENA

Bliži se vreme kada će ovi monolozi postati dijalozo. Nećemo uvek odzvanjati kao gong posle udara, kad god u nama odjekne neka senzacija. Deco, naš život je bio kao gong koji odzvanja; buka i hvalisanje; udarci po potiljku u bašti.

Originalan i izuzetno poetičan roman Talasi smatra se remek-delom Virdžinije Vulf. Kroz niz povezanih unutrašnjih monologa šestoro prijatelja pratimo njihovo odrastanje. Njihovi likovi se suptilno razotkrivaju kroz razmišljanja o sebi i drugima, počev od dečje igre kraj mora, preko školovanja i stasavanja, do suočavanja sa smrću voljenog prijatelja Persivala, a onda i sa sopstvenom zrelošću. Ispresecane živim opisima mora u različito doba dana, lične pripovesti se spajaju u poetsku tapiseriju ljudskog iskustva.

Uprkos svojoj eksperimentalnoj formi, Talasi su doživeli komercijalan uspeh i oduševljene pohvale kritike čim su objavljeni 1931. godine, a danas se smatraju najambicioznijim romanom Virdžinije Vulf, koji njene modernističke narativne tehnike prikazuje u najboljem svetlu.

„Sav okupan svetlom, blistav i uglačan, istovremeno neverovatno tačan i suptilno konotativan. Besprekoran i istančan senzibilitet u jeziku i raspoloženju izraz su istinske poezije.“
–New York Times

„Ona je činila s rečima ono što je Džimi Hendriks radio na gitari.“
–Majkl Kaningem

„Jedno od najdirljivijih revolucionarnih umetničkih dela dvadesetog veka.“
– Majkl Kaningem
Kakav je ovo strah? Kakav je ovo zanos?, pomisli on. Šta me to ispunjava neobičnim uzbuđenjem?
To je Klarisa, reče on. Jer ona je bila tu.

U ovom živopisnom portretu jednog dana u životu žene pratimo misli Klarise Dalovej usmerene na završne detalje pripremе za zabavu koju organizuje te večeri u svom otmenom domu, ali i na reminiscenciju događaja iz prošlosti. Kako dan odmiče, Klarisa se sve intenzivnije priseća strastvene ljubavi iz svoje bezbrižne mladosti, vihora rata koji je prohujao mimo nje i neostvarene veze sa intrigantnom ženom. Njen unutrašnji monolog prepleten je sa pričom o veteranu Septimusu Vorenu Smitu, čije se traume i halucinacije tragično okončavaju istog dana.

Od introspektivne Klarise, preko ljubavnika koji nije preboleo njeno odbijanje, do ratnog veterana oštećene psihe, likovi i opseg ovog romana preoblikovali su naše poimanje običnog života, ali i istoriju engleske književnosti.

Trijumf književnog eksperimenta i prekretnica modernizma, ovo remek-delo Virdžinije Vulf suptilno je promišljanje o ljubavi, slobodi, mentalnoj bolesti i položaju žene u društvu.

„Njen um i mašta su neosporno među najistančanijim koji su srećno eksperimentisali s engleskim romanom.“
– Horhe Luis Borhes

„Gospođa Dalovej je izuzetno delo nastalo u izuzetnoj karijeri, odlikovano modernističkim pokretom, predivan psihološki roman, razoran i suptilan, cenjen kako u doba kada je nastao tako i danas.“ – Lithub

„Talasi” su najeksperimentalnije delo Virdžinije Vulf. U njemu nestaju razlike između književnih rodova i žanrova, na isti način kao što talasi brišu razlike između šest glavnih likova i njihovih percepcija. Sama Virdžinija Vulf želela je da se šest glavnih likova „Talasa tumače” kao različiti aspekti svesti. Radnja u ovom eksperimentalnom romanu prati živote šest prijatelja od detinjstva do starosti, praveći paralele sa obalom koju zapljuskuju talasi i promenljivim položajem Sunca, plime i oseke. Svih šest glasova, tri muška i tri ženska, telepatski su isprepleteni, i kako razumevanje životnih iskušenja raste, oni se stapaju u čudesnu harmoniju, razumevajući ne samo neizbežnu smrt pojedinaca već i večno živu prošlosti u sadašnjosti.

Nastavak knjige Dnevnik Virdžinije Vulf: Strastveni šegrt. Nakon što joj je majka umrla, Virdžina Vulf je bila samo tinejdžerka, i doživela je svoj prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala. Kao jedan vid terapije počela je da piše dnevnik.
Na početku dnevnika upoznajemo gotovo običnu tinejdžerku da bi vremenom, kako zapisi odmiču, devojčica na naše oči sazrevala intelektualno i duhovno. Ubrzo je Virdžinija pisanje dnevnika pretvorila u vežbanje svojih spisateljskih sposobnosti.

Jedan od najpoznatijih romana Virdžinije Vulf, Gospođa Dalovej, nastao na temeljima kratkih priča Gospođa Dalovej u Ulici Bond i Premijer, objavljen je 14. maja 1925. godine. Prvobitni naziv mu je Sati (poslužio je kao inspiracija za istoimeni film), ali autorka se u poslednjem trenutku predomislila i nazvala svoje delo po glavnoj junakinji. Od oktobra 2005. ova knjiga zasluženo se nalazi na Tajmsovoj listi 100 najboljih romana na engleskom jeziku napisanih posle 1923. godine.
*

Zamišljen kao studija o duševnoj bolesti i samoubistvu, roman Gospođa Dalovej prevazilazi svoj mračni okvir i pretvara se u odu vremenu, radosti, životu. Brišući granice između društvenih normi i ličnog izraza, želja i mogućnosti, usamljenosti i nezavisnosti, vremena i prostora, dijaloga i monologa, stvarnog i nestvarnog, čitalac u istom trenutku putuje kroz prošlost, sadašnjost i budućnost, neprekidno nošen strujama događaja i razmišljanja, spoljnog i unutrašnjeg, pasivnog i aktivnog dok se koprca u vrtlogu sopstvenih misli i asocijacija.

Kao poruka u boci, ova knjiga dolazi do nas iz prošlog milenijuma, nimalo ne gubeći od svoje aktuelnosti. Suočeni sa večitim pitanjima, problemima prenošenja osećanja i komunikacije, s vremenom shvatamo da je usamljenost neizbežna zbog nemogućnosti da svoju intimu podelimo s drugima, ali i zbog nedostatka hrabrosti da zakoračimo u dubine svoje svesti. U tako otuđenom svetu, svaki predmet je simbol. Na nama je da ga otkrijemo i prepoznamo.

Orlando je, u osnovi, estetika čarolije i avanture. Samo, plan je širok, nov, ogroman. Ne samo život jednog čoveka kao avantura, nego istorija, čovečanstvo, civilizacija u avanturi. Roman taj, to je na istorijske evokacije nakalamljena fikcija, najkapricioznija, najsmelija, najneodgovornija. Orlandovo biće i življenje počinje u prvoj polovini XVI veka, i traje do danas; Orlando je, naizmenično, muško i žensko; i, kao muškarac, kroz vekove, plemić, lovac, avanturist, zavodnik žena, ambasador, pisac; kao žena, žena u svim suknjama, od srednjovekovne, preko krinolina, do današnje kratke; i žena svakojaka, od kokote, preko intelektualke, do udate žene koja se porađa.

Uopšte se čitalac pita: šta je upravo, ili šta je sve taj Orlando? Nije dovoljno jasan. Je li to odiseja duše? Ili odiseja jedne autorove misli? Ili fantazija o metamorfozi čoveka? Ili, sa Orlandom koji kroz nebroj svojih faza jednako hoće da bude pesnik i nosi jednu pesmu u nedrima – simbol čovečanstva koje kroz sve istorijske slojeve vuče na gore ideja svetlosti? - Isidora Sekulić

Pisanje je za Vulfovu bilo jedino utočište. Između činova oda je skladu i neskladu. Sve se tu dešava na marginama, na ivicama, između činova. Ona stvara napetost tako što nas primorava da zamislimo kakav je osećaj kad si istovremeno i vidljiv i nevidljiv, i unutra i napolju, stvaran i nestvaran, glumac i publika, zver i žena, tišina i buka, davljenje i plutanje, javan i privatan, visokouglađen i veselo srdačan. Кakav je osećaj kada si i ono što se glumi i ono što se ne glumi, kada si i odrastao i neodrastao, kada osećaš ljubav i mržnju, stojiš na pragu između mira i rata. ’Ali šta je ona mogla znati o nama samima.’ Кad vidiš stvarne laste. Кad vidiš nestvarne laste. Кad si prosečan i neobuzdan. Кad si u društvu i mimo društva. Кad si prošlost i sadašnjost.

Lirska slika irealnog sveta.

Nemo priviđenje nekog pepeljastog broda, na primer, kako dolazi, odlazi; bila je neka na blagoj površini mora purpurna mrlja kao da nešto ključa i krvari, nevidljivo, ispod površine. Ovo uplitanje u scenu sračunatu da pokrene najuzvišenija razmišljanja i dovede do najudobnijih zaključaka zaustavlja njihove korake. Teško je ne obazirati se na njih, ukinuti njihov značaj u slici predela; nastaviti šetnju pored mora, i diviti se kako je spoljna lepota ogledalo unutrašnje. Da li Priroda dopunjuje ono što čovek unapređuje? Da li ona dovršava ono što on počinje? Sa podjednakim mirom ona gleda njegovu nesreću, ništavost, i njegovu patnju. Taj san, onda, o sudelovanju, upotpunjavanju, iznalaženju u osami na obali nekog odgovora, samo je odblesak u ogledalu, a ogledalo je samo površinska staklenost koja se uobličava u tišini kada plemenitije sile spavaju ispod nje? Nestrpljiv, očajan, a ipak nerad da ide (jer lepota nudi svoje mamce, ima svoje utehe), koračati obalom je nemoguće; razmišljanje je neizdržljivo; ogledalo razbijeno.